Od bebe u sirotištu do svetske šampionke! Anđela Branković za Sportinjo: Život me naučio da se borim

Životna priča Anđele Branković dostojna je filmskog scenarija. Reprezentativka Srbije odmah po rođenju ostavljena je u porodilištu, a prve mesece svog žvota provela je u domu za napuštenu decu u Rumi tokom bombardovanja 1999. godine. Godinu dana kasnije usvojila ju je porodica koja joj je pružila toplinu, ljubav i podršku koja je oblikovala u osobu kakva je i dan danas.

Srpska šampionka u ring je zakoračila pre više od decenije i od tada ponosno nosi grb naše zemlje. Zlatna medalja sa Svetskog prvenstva u Nišu ove godine kruna je njenih dosadašnjih uspeha, dok u kolekciji ima i bronzu sa Evropskog prvenstva u Beogradu. Nakon pauze duge tri ipo godine zbog povrede, članica BK Železnik se 2023. godine vratila amaterskom boksu, dok je prethodno završila Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (DIF), kao jedna od najboljih studentkinja sa prosekom 9,8.

* Da li je tvoja životna priča i sve što si prošla u detinjstvu imalo nekog uticaja na današnju Anđelu? 

- Verujem da gotovo svi znaju kroz šta sam prošla u detinjstvu, ali ne mogu da kažem da je ta situacija kada su me ostavili u domu, i ono što se kasnije izdešavalo, neka moja motivacija. Veliki udeo u ovome što danas jesam jesu moji roditelji koji su me usvojili. Oni su se toliko trudili i izborili za mene, izdržali i prošli kroz čitav taj proces kako bi bili sa mnom, i upravo su te njihove karakterne osobine ono što i mene danas pokreće da budem bolja i da dam sve od sebe. Život me naučio da se borim i moram da opravdam njihovo poverenje.

* Da li je 2025. godina tvoja najuspešnija u dosadašnjoj karijeri i da li si ponosna na sebe?

- Ova godina je za mene nesumnjivo bila najuspešnija u karijeri. Priznajem da sam ponosna na sebe, pre svega zbog činjenice da sam jedina olimpijka koja ima osvojenu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu od osamostaljenja naše zemlje. Velika mi je čast i privilegije, ali to naravno sa sobom nosi i dodatni pritisak. Na svakom narednom takmičenju ću naravno, kao i do sada, imati visoke ciljeve i truditi se da osvojim medalju.

Anđela Branković Privatna arhiva

* Koja takmičenja su na repertoaru do kraja ove godine?

- Prošlog vikenda sam nastupala na Balkanskom prvenstvu i osvojila sam ga. To nije neko, kako bih rekla, značajnije takmičenje, ali je za moje samopouzdanje, fizičku pripremu za veće turnire svakako od velike važnosti. Do kraja godine nemamo većih takmičenja. Međutim, ja ću se po prvi put oprobati u profesionalnom boksu, budući da sam se do sada bavila amaterskim. Učestvovaću na takmičenju u Zvorniku 27. decembra, ali još uvek ne znam ko će mi biti protivnica. Profofesionalni boks se dosta razlikuje, svakako je višeg ranga od amaterskog, drugačija su pravila, borbe traju od 4 do 12 rundi, kategorije su šire, bodovanje drugačije...

* Kako se pripremaš za takmičenja, da li je teže spremiti se psihički ili fizički?

- Budući da sam svetska šampionka, mogu da biram tim sa kojim ću sarađivati. Meni pomažu treneri Stefan Hubert i Dragan Kragić. Njima zaista verujem 100 odsto i imamo fantastičnu saradnju. Oni osmišljaju plan i program, a moje je da kada uđem u ring dam sve od sebe i ispoštujem svaki njihov zahtev, prepustim se, i radim što bolje mogu. Kada je reč o psihološkom spremanju, u tome mi pomaže Nenad Gugl. Ta mentalna priprema je apsolutno važnija od fizičke, jer smatram da ne možete da ostvarite neki cilj ukoliko niste na to spremni na psihološkom planu.

Privatna arhiva

* Ko ti je najveća podrška?

- Zasigurno Stefan Hubert, koji je inače i trener koji me doveo u Železnik, ali pre svega prijatelj. Otkako sam se vratila u boks 2023. godine on je bio tu za mene, povezali smo se, pričali na istom nivou, i kasnije shvatili da trebamo i da sarađujemo kada se već toliko dobro razumemo. On mi je velika podrška, veliki stručnjak za kojeg mislim da će se tek čuti.

- Kada je već reč o podršci, moja najbolja drugarica Milena Matović ima velikog udela u tome. Ona je takođe naša reprezentativka, osvojila je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu i poptuno me razume. Prolazimo kroz sve zajedno, tu smo jedna za drugu, bodrimo se kada je neki stresan period, zajedno skidamo kilograme i spemamo se za borbu i veoma mi je drago što je imam za prijatelja.

* Kako skidaš kilograme pred takmičenje i da li je to stresno?

- Mi u amaterskom boksu imamo taj turnirski sistem da, svaki dan kada se takmičimo, odnosno svako jutro, moramo da stanemo na vagu i imerimo se. Moram priznati da su to stresniji momenti, ali to je uslov i moramo da poštujemo. Uglavnom se kilogrami pre turnira skidaju redukcijom ishrane i izbacivanjem vode, pa na kraju sve bude baš onako kako treba i regularno.

* Da li je istina da je ženski boks potcenjen na našim prostorima?

- Krivo mi je što boks generalno, pogotovu ženski, nije praćen onoliko koliko bi trebao da bude. Mislim da ima toliko devojaka koje poseduju kvalitet i koje bi vredelo ispratiti.

* Koji bi savet dala devojkama koje žele da se oprobaju u ovom borilačkom sportu, ali se ne usuđuju zbog predrasuda? 

- Verujem da mnoge devojke možda maštaju ili žele da se bave ovim sportom, ali ne mogu da se nose sa predrasudama. Tako je i meni bilo, i dan danas mogu da čujem komentare kako ovaj sport nije za žene. Međutim, ja sam navikla da se nosim sa time i smatram da, kada se ostvari neki značajan uspeh, ljudi nekako više pruhvataju tu činjenicu. Zato bih posavetovala sve one koje žele da se bave ovim, ili nekim drugim borilačkim sportom da ne odustaju i prate svoj unutrašnji osećaj. Ono što one osećaju iza grudne kosti je jedina istina i njihova prava zvezda vodilja.