Karijera Mirka Vučinića vodila ga je od Nikšića do najvećih italijanskih klubova, ali pojedine emocije ni trofeji nisu uspeli da izbrišu.
Nekadašnji napadač Rome i Juventusa u razgovoru bez ulepšavanja govori o počecima, povredama i velikim prekretnicama.
U intervju za Sportinjo posebno se osvrće na Crvenu zvezdu, klub za koji je navijao kao dečak i u čijem dresu nikada nije zaigrao. Upravo ta priča ostala je jedna od retkih neispunjenih želja u bogatoj karijeri.
Nikada niste zaigrali ni za Zvezdu ni za Partizan, da li su postojali kontakti tokom vaše karijere?
- Jedino je bilo dok sam igrao u Emiratima. Tada sam povredio ligamente drugog kolena i čuo sam se sa Zvezdanom Terzićem. Pitao me je da li bih došao, ali nisam bio u situaciji jer nisam bio zdrav. Žao mi je što nisam bar jednu utakmicu odigrao na "Marakani" u dresu Crvene zvezde, jer sam kao klinac, a i danas, navijao za Zvezdu. Drago mi je što Zvezda osvaja trofeje, jer što više Zvezda osvaja, to je bolje za sve zvezdaše.
Da li je fudbal od samog početka bio vaš izbor ili ste se kao dete okušali i u nekim drugim sportovima?
- Kao dete nisam se bavio samo fudbalom. Igrao sam i košarku, i odbojku, i rukomet. Drugačija su bila vremena, više se igralo na ulici. Jednostavno, koji god sport da vidiš – taj igraš. Ipak, fudbal smo najviše igrali, jer je bilo najlakše da se organizuje, postaviš dva kamena, napraviš gol i igraš.
Prve fudbalske korake napravili ste u rodnom Nikšiću, u Sutjesci. Kako danas gledate na te početke?
- Bilo je mnogo lepih trenutaka. Sa 16 godina sam potpisao ugovor, a već sutradan debitovao za prvi tim i dao gol protiv Sartida. Taj momenat i dan-danas pamtim i svaki put mi ispuni srce kada se setim. Debitovati za klub u kojem si ponikao i odmah dati gol – to su stvari koje ostaju zauvek.
Kako pamtite taj debi i činjenicu da ste tada postali najmlađi strelac u domaćem fudbalu?
- Prija, naravno, ali ono što mi je najvažnije jeste to kako sam se osećao tog dana. Ušao sam u igru za moj voljeni klub i odmah dao gol. To mi je važnije od samog rekorda.
Veoma mladi odlazite u Italiju, u Leće. Koliko vam je bilo teško da se prilagodite?
- Nije bilo lako. Otišao sam u drugu zemlju, nisam znao jezik, nisam znao kako sistem funkcioniše, sve je bilo drugačije. Ali prihvatio sam to. Otišao sam sam, u sredinu gde nikoga nisam poznavao, i vremenom sam se navikao. Na kraju se sve isplatilo. Prvi klub bio mi je Leće.
Kako je došlo do transfera iz Sutjeske direktno u Italiju?
- Igrao sam turnir sa reprezentacijom na Sardiniji, blizu Kaljarija, i tamo me je primetio skaut Lećea. Kontaktirao je Pantalea Korvina i rekao mu da me vidi. Korvino je došao da gleda jednu prijateljsku utakmicu prvih timova i ja sam tada bio najgori na terenu. I pored toga, on je odlučio da me kupi.
U tom periodu igrali ste i za mladu reprezentaciju. Kako pamtite meč sa Hrvatskom i het-trik?
- Sećam se da smo pobedili 3:1 jednu veoma jaku Hrvatsku. Dao sam tri gola. Bolji scenario nije mogao da se napiše i završi. To je jedna od utakmica koje se pamte ceo život.
Nastupili ste na Evropskom prvenstvu do 21 godine, ali ste igrali samo protiv Nemačke. Šta se tada dogodilo?
- Na tom meču sam povredio koleno i tu je bio kraj mog nastupa na prvenstvu. Do tada sam već imao tri nastupa za seniorsku reprezentaciju Srbije i Crne Gore.
Zbog te povrede niste otišli ni na Mundijal 2006. godine. Kako danas gledate na to?
- Sigurno da mi je žao, jer je san svakog fudbalera da ode na Evropsko ili Svetsko prvenstvo i da predstavlja svoju državu.
U Lećeu ste sarađivali sa Zdenjekom Zemanom. Kako pamtite rad sa njim?
- Mislim da je jedan od boljih trenera sa kojima sam radio. Radio je stvari pre 10–15 godina koje se danas rade u vrhunskom fudbalu. Imao je viziju ispred drugih. Kada ga ekipa isprati, vide se rezultati, a kada ne – onda dolazi do problema.
Iz Lećea prelazite u Romu. Kako ste doživeli taj iskorak u karijeri?
- Uvek sam išao korak po korak. Kada sam došao u Romu, sve je bilo drugačije – igra, treninzi, zahtevi. Jezik sam znao, ali ostalo je bilo novo. Prva sezona mi je bila teška jer sam došao posle operacije kolena. Imao sam stalne bolove i nisam mogao normalno da trčim. Posle druge operacije, kada je meniskus uklonjen, druga sezona je bila mnogo bolja.
Kada se govori o vašem periodu u Romi, često se izdvajaju Frančesko Toti i Lučano Spaleti. Kako ih pamtite?
- Frančesko Toti je jedan od najvećih italijanskih fudbalera. Ono što je pokazivao na treninzima, ljudi nisu mogli da vide. Što se tiče Lučana Spaletija, on je bio jedan od ključnih ljudi za moj dolazak u Romu, zajedno sa Danijeleom Pradeom. U tom periodu sam osvojio Kup Italije i Superkup Italije, što su bili moji prvi trofeji u karijeri.
Nakon Rome usledio je prelazak u Juventus, klub svetskog renomea. Kako pamtite taj period u Torinu?
- Dok sam igrao u Italiji, svi su pričali o Juventusu kao o velikom klubu, jednom od najvećih u Italiji. Međutim, tek kada sam potpisao za Juventus, shvatio sam da je to zaista najveći klub u Italiji. Tada sam razumeo zašto ima toliko navijača i zašto ima toliko osvojenih titula. U Juventusu su me naučili šta znači biti pobednik, šta znači razmišljati samo o pobedi i koliko je važno imati takav mentalitet.
Jedan detalj iz perioda u Juventusu često se prepričava – proslava gola protiv Peskare i reakcija Antonija Kontea. Kako danas gledate na tu situaciju?
- Dao sam gol protiv Peskare, skinuo šorts i proslavio pogodak. Posle toga je Antonio Konte reagovao, udario me po glavi. Šta mi je rekao – to nije bilo za kamere.
Kako iz ugla nekadašnjeg igrača Juventusa gledate na situaciju sa Dušanom Vlahovićem?
Dušan Vlahović je veliki igrač i to je pokazao i u Fiorentini i u Juventusu. Juventus je veliki klub koji traži i želi velike igrače. Međutim, postoje i neki drugi problemi, pre svega oko produžetka ugovora i drugih stvari koje su vezane za klub, i to je više pitanje za čelnike Juventusa.
Kako vidite partije Vasilija Adžića u Juventusu?
- Vidim ih dobro. Imao je dobru situaciju protiv Intera, gde je veoma dobro reagovao i postigao gol onako kako on zna, sa distance. Najvažnije je da igra, jer samo kroz igru može da pokaže svoje kvalitete.
Vidite li sličnost između njegovog puta i vašeg?
- Postoje sličnosti, ali je njegov put teži, jer je otišao direktno u veliki klub kao što je Juventus. Da je otišao u Leće, bilo bi drugačije. U Juventusu je pritisak mnogo veći.
Spomenuli ste i Nikolu Krstovića, koji je takođe imao put preko Lećea. Kako gledate na njegov razvoj?
- Krstović je napravio dobar potez odlaskom u Leće. Tamo je počeo da daje golove i skrenuo pažnju većih klubova, pa je prešao u Atalantu. U početku je igrao dobro, sada ima određenih poteškoća, ali znajući njegove kvalitete, mislim da će izaći iz toga. On je igrač koji ima kvalitet i koji može da se vrati na nivo koji svi od njega očekuju.
Vi ste bili jedan od prvih velikih evropskih igrača koji su karijeru nastavili na Bliskom istoku. Kako je došlo do te odluke?
- U poslednjoj godini u Juventusu imao sam problema sa kolenima, i levim i desnim. Povredio sam desno koleno posle jednog sudara i imao hematom. Onda sam shvatio da levo koleno, sa kojim sam tokom cele karijere imao problema, više ne može. Zajedno sa menadžerom sam odlučio da pronađemo zemlju sa toplijom klimom, bez zime, kako bi mi mišići i kolena drugačije reagovali. Tako smo izabrali Emirate.
Kako upoređujete tadašnji fudbal na Bliskom istoku sa današnjim?
- Danas je drugačije, jer dolazi više kvalitetnih fudbalera i ulaže se mnogo više novca. Postoji jedan intervju Silvija Berluskonija u kojem je rekao da će Arapi biti budućnost fudbala. Treba razmisliti o tome.
Kada se osvrnete na karijeru završenu 2017. godine – da li biste nešto menjali?
- Ne znam da li bih promenio. Ja uvek razmišljam u smeru „šta je bilo bilo je“, gura se napred i to je to. A što se tiče moje karijere ja nemam žala, jer sam ja u Italiji osvojio sve što se može osvojiti bar dva puta. Možda bih malo drugačije pristupao trenizima.
Okušali ste se i u golfu. Odakle interesovanje za taj sport?
- Slučajno sam otišao na golf teren dok sam igrao u Romi i svidelo mi se. U golfu nema snage, već samo tehnika, i to me je privuklo. Nisam igrao poslednje četiri godine, od korone, ali sam sada počeo da igram padel. To me je malo zaludelo. U Italiji to baš popularan sport.
Koliki je izazov za vas činjenica da vam je prvi samostalni trenerski posao upravo selektorska pozicija Crne Gore?
- U Savez sam došao pre četiri, četiri i po godine. Dve godine sam bio pomoćnik Miodragu Raduloviću, a zatim dve godine pomoćnik Robertu Prosinečkom.Dobro poznajem igrače, sa nekima sam i igrao, a sa većinom sam proveo dosta vremena kao deo stručnog štaba. Kada su me pitali da preuzmem reprezentaciju, nisam se dvoumio, jer sen ne plašim ničega, nisam počinjao od nule i znao sam u šta ulazim.
Koji su realni dometi reprezentacije Crne Gore i da li je moguće konačno veliko takmičenje?
- Mislim da svi Crnogorci žive za to, tako i ja. Nadam se da će se to što pre ostvariti.
Kako gledate na odluku Partizana da pruži šansu mladim igračima i na generaciju crnogorskih fudbalera u klubu?
- To je veoma hrabra odluka. Ipak, vidi se kroz rezultate da daje efekat – prvi su na tabeli. Tako da jeste hrabro, ali daje rezultate. Nije lako u velikom klubu kao što je Partizan igrati sa mladim igračima i dati im kontinuitet u prvom timu. Kada je reč o mladim igračima poput Kostića, Vukotića i Roganovića, jasno je da u njima imamo kvalitet. Moraju da nastave da rade i da im fudbal bude u fokusu. Ako tako nastave da rade, biće sve u redu.
Vest o smrti Andrije Delibašića potresla je region. Kako ga pamtite?
- Teško je to komentarisati. Kada neko ode pogotovo tako mlad. To je bio jedan čovek koji je dao mnogo crnogorskom, ali i srpskom i evropskom fudbalu. Takve stvari mnogo bole. Andrija je bio iz Nikšića, bili smo komšije. U jednom periodu mog života sam hteo da imam takvu karijeru kao on. Kada je otišao iz Sutjeske u Partizan, svi u Nikšiću su bili ponosni, bez obzira da li su navijali za Zvezdu ili Partizan. Bio je čovek i fudbaler kog su svi poštovali.
Kako danas gledate na reprezentaciju Srbije i da li Veljko Paunović može doneti pozitivne promene?
Reprezentacija Srbije ima veoma jak tim na papiru. Međutim, današnji fudbal se ne igra imenima. Sve zavisi od toga kako izađeš na teren i koliko si spreman da se daš za dres. Što se tiče Veljka Paunovića, on je dokazao kvalitet u Španiji. Posle njegovog odlaska, njegovoj ekipi nije išlo isto kao dok je on bio tu, što dosta govori.
Već godinama se govori o regionalnoj fudbalskoj ligi. Kakav je vaš stav?
- Teško pitanje. Sigurno bi bila kvalitetnija liga, ali da li je izvodljivo – to je već druga stvar. Mnogo je faktora i nije jednostavno doneti takvu odluku.
Danas, sa distance i iskustvom igrača koji je osvojio sve što se u Italiji može osvojiti, Vučinić bez gorčine govori o propuštenim prilikama.
Ipak, emocija prema Crvenoj zvezdi ostaje ista kao i u detinjstvu, a žal što nije istrčao na "Marakanu" u crveno-belom dresu i dalje postoji. Karijera je završena bez velikog kajanja, ali sa jednim snom koji nikada nije dobio svoju utakmicu.
BONUS VIDEO
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavite komentar
07.01.2026
07:00
0Komentara