Šćepanović za "Sportinjo": Kada sam preuzeo Partizan znao sam da je to izgubljena misija

Posle igračke i trenerske karijere prepune velikih utakmica, trofeja, medalja i teških odluka, Vlado Šćepanović u razgovoru za "Sportinjo" se osvrnuo na najvažnije tačke svog puta.

Razgovor se poveo od prvih dana u košarci, preko Budućnosti i Partizana, do reprezentacije i pogleda na sadašnji trenutak srpske i regionalne košarke.

Posle Partizana napravili ste pauzu. Kako danas gledate na taj period i koliko ste i dalje u trenerskom poslu?

- Posle Partizana sam namerno napravio jednu malo veću pauzu, da iskoristim vreme i za neke svoje privatne stvari, pre svega za porodicu. To sam nekako stavio kao prioritet. Ali i dalje sam u tome, i dalje pratim sve. To je deo mog života i opisa posla. Nisam odustao od trenerske karijere, samo sam napravio pauzu. Možda, kako ljudi kažu, kad te nema na oku, brzo te zaborave. Ja nemam problem sa tim, tako da će uvek biti vremena za sve. Interesovanje i dalje postoji.

Vlado Šćepanović Starsportphoto

Kako je uopšte došlo do toga da izaberete košarku, kada ste kao klinac prvo igrali fudbal?

- Generalno sam neko ko je od malih nogu voleo sport, voleo loptu. Kao i sva deca u to vreme, počeo sam sa fudbalom. Čak su mi govorili da sam možda bio i talentovaniji za fudbal nego kasnije za košarku. Sećam se Svetskog prvenstva 1986. godine, gledao sam svaku utakmicu i navijao za Maradonu. On mi je tada bio idol što se fudbala tiče. Ali 1989. sam krenuo ozbiljnije sa košarkom, i tu je veliki uticaj imao moj stariji brat, koji se već bavio košarkom. Rekao mi je da probam, da vidim kako je. Meni su ti košarkaški treninzi nekako delovali zanimljivije. Jedno vreme sam trenirao i fudbal i košarku, a onda sam na kraju izabrao košarku u kolašinskom Gorštaku.

Šta vam je ostalo najupečatljivije iz tih prvih dana i prvih treninga?

- Tada se baš živelo za košarku. U malom gradu je bilo toliko ekipa i toliko basketa da, kad izgubiš jedan, nemaš više šta da čekaš, gotov si za taj dan. To govori koliko je košarka tada bila popularna. Ta naša generacija koja je kasnije bila i kadetski prvak Crne Gore i vicešampion Jugoslavije, izgubili smo od Partizana, je ostavila veliki trag u Gorštaku. Ono što ja uvek volim da istaknem jeste koliko smo voleli taj sport. Dešavalo se da u sali nema struje, pa donesemo sveće, upalimo ih i treniramo tako. To je najbolji pokazatelj koliko nam je košarka bila način života. Nije bilo nikakvih finansijskih motiva, niti bilo čega drugog – samo čista ljubav prema košarci.

Prvi veliki profesionalni koraci vezani su za Budućnost. Koliko je taj klub važan u vašoj priči?

- Sigurno je poseban, jer sam tamo odrastao i kao čovek i kao igrač. Najveću ulogu tu je odigrao pokojni Goran Poli Bojanić. Došao sam mlad, sa 16 godina, igrao sam i na dvojnoj licenci za Budućnost i za Gorštak i polako ulazio u ozbiljnu košarku. U Budućnosti sam ostao praktično osam godina i napravili smo rezultate koji su ostali upamćeni kao prekretnica u istoriji kluba. Tada je sve krenulo uzlaznom putanjom – veća ulaganja, ozbiljniji tim, veliki rezultati. Prošao sam put od malog lokalnog kluba do Evrolige za sedam-osam godina i to je period koji uvek volim da istaknem, jer me je odredio i sportski i životno.

U Budućnosti se igrali sa mnogo velikih imena naše košarke. Ko je na vas ostavio najjači utisak u tom ranom periodu vaše karijere?

- Prošlo je mnogo godina od tada, ali ja sam prošao zaista taj jedan period gde je kroz klub prodefilovao sijaset sjanih igrača. Ja sam tu uglavnom bio najmlađi. Sećam se naravno dolazaka pokojnog Harisa Brkića, Milenka Topića, Dejana Tomaševića, pa posle i Saše Obradovića. Svedok sam bio svega toga. Možda je upečatljiv taj Kup Jugoslavije protiv Partizana, to je nešto što se ne zaboravlja. Ono čega se sećam iz tog perioda jeste trener Živko Garo Brajović, gde je došao na sastanak pre je jedne utakmice u papučama, pošto je zaboravio cipele kod kuće. 

Pominjali ste često i atmosferu iz te Budućnosti. Koliko je to bilo važno za uspehe?

- Mnogo. Mi smo se družili i na terenu i van terena. Praktično smo bili zajedno ceo dan. Danas ekipe često profesionalno odrade trening i svako ode svojim putem do sledećeg termina. Kod nas je bilo potpuno drugačije. I mislim da je baš ta atmosfera mnogo uticala na vrhunske rezultate. Naravno da je bilo i anegdota, i raznih scena, ali to je bila prava generacija.

Veoma brzo ste ušli i u reprezentaciju. Kako pamtite te prve medalje sa mlađim selekcijama?

- To je bio stvarno lep početak. Prošao sam sve mlađe selekcije. Osvojili smo bronzu, pa onda još jednu medalju, i to su bile odlične generacije. Sećam se jedne stvari sa Svetskog prvenstva, čini mi se u Sidneju, kada smo došli praktično dva dana pred početak takmičenja, pa je pola igrača spavalo na prvom meču na klupi protiv Amerikanaca zbog velike vremenske razlike. Toliko smo bili neadaptirani jer vam treba sigurno nekolio dana da biste se prilagodili. Posle je čak i njihov selektor pričao kako mu nije jasno da ekipa za medalju može da dođe toliko kasno na turnir. Ali i pored toga, imali smo vrhunsku generaciju i dosta tih igrača je kasnije stiglo i do A reprezentacije.

Bili ste i na širem spisku još 1995, a onda 1998. dolazi zlato sa A reprezentacijom. Koliko vam to znači?

- To je nešto što ostaje za ceo život. Bio sam u sastavu i reprezentacije 1995. godine koja se spremala za Evropsko prvenstvo. Duda Ivković je bio selektor, a Željko Obradović pomoćnik, bila je ogromna čast raditi sa njima. Sećam se da sam prvih deset dana bio u Beogradu i da sam se na poslednjem treningu pred put u Nemačku na drugi deo priprema povredio. Duda mi je rekao da mu je bilo žao, da me je planirao za dalje. E sad verovatno ne bih ušao u 12, ali sve je to bio temelj za ono 1998. godine. Bio sam najmlađi u toj reprezentaciji, imao sam 22 godine, i ono što toj medalji daje još veću vrednost jeste što sam u finalu protiv Rusije igrao 20 minuta. To mi je bilo prvo veliko takmičenje sa A reprezentacijom i takva minutaža u finalu je nešto što se ne zaboravlja. Naravno, zlatna medalja je posebna stvar i to su momenti koji ostaju zauvek.

Da li se sećate kako je izgledalo biti najmlađi među takvim imenima?

- Kad kao mlad igrač uđeš u A reprezentaciju, moraš da pratiš sve. Moraš da budeš tu za sve, i za atmosferu, i za pomoć, i za te neke stvari koje nisu samo igračke. Tako je tada bilo. Ne znam kako je danas, ali tada se ta hijerarhija znala. Nama mlađima je to mnogo značilo, jer si pored vrhunskih igrača učio i kako da se ponašaš, ne samo kako da igraš.

Često se priča o tim starim pripremama. Koliko su one zaista bile teške?

- To danas teško može da se objasni. Ta leta 1998. i 1999. sa Sejadom Krdžalićem bila su verovatno dva najteža leta u mojoj karijeri. Pripreme na Kopaoniku, visinske pripreme, jutarnji treninzi po dva i po, tri sata, pa sala, pa popodne opet trening, pa ujutru trčanje. Sećam se jednog jutra – šest puta po 200 metara. Mi mislimo, dobro, 200 metara. Kad ono, čovek nas odvede na skijašku stazu uzbrdo. Mislim da je samo nekoliko igrača završilo svih šest serija. Pola ih je povraćalo, pola nije moglo peške da siđe. To je bio potpuno drugačiji način rada. Danas 10 odsto toga teško da bi moglo da prođe.

Godinu dana posle zlata stigla je bronza 1999. Koliko je javnost tada bila zahtevna?

- Mi nikad nismo zadovoljni. Naša javnost je takva da se uvek traži zlato. Posle 1998. očekivanja su bila još veća. Vratili su se neki igrači, jer ranije nisu igrali Danilović, Divac tim je po imenima bio još jači i naravno da su svi očekivali novo zlato. Do polufinala je sve funkcionisalo kako treba, a onda smo izgubili od Italije, koja je bila fenomenalna. Kad se vratiš sa medaljom, to jeste uspeh, ali kod nas se odmah gleda – nije zlato. Tako je uvek bilo i tako će verovatno uvek biti.

Sidnej 2000. ostao je kao veliko razočaranje za tako jak tim. Kako vi gledate na to danas?

- To jeste bilo razočaranje, jer je po imenima to bila možda i najbolja reprezentacija tu su bili Stojaković, Bodiroga i Rebrača. Šesto mesto za takvu reprezentaciju bilo je razočaravajuće, ali u sportu moraju sve kockice da se poklope. Nama se desila ta utakmica protiv Kanade, koju smo svi videli kao nešto što treba da dobijemo, izgubili smo i onda se sve poremetilo. Sistem takmičenja je bio takav da niste imali mnogo vremena ni za trening ni za pripremu. Hale su bile daleko, ritam težak, dovoljno je da jedna stvar poremeti tok i na kraju ne bude kako treba. A tada je za Kanadu igrao Stiv Neš, koji nas je, što bi se reklo, urnisao. Bio je u zenitu svoje moći.

Nakon toga sledi vaš prvi odlazak u inostranstvo. Kako ste doživeli odlazak u Efes?

- Uvek je najteža ta prva godina kada se ode u inostranstvo, to svi kažu, a tako je i meni bilo. Mulaomerović, Drobnjak i ja smo tamo bili kao stranci, jer je tada bilo to ograničenje sa samo tri stranca po ekipi. Sezona je bila dosta solidna, mi smo otišli i na fajnal-for gde smo izgubili od Panatinaikosa, koji je kasnije i osvojio Evroligu sa Bodirogom i Željkom Obradovićem. U Turskoj smo izugbili finale od Ulkera, koji je bio sjajna ekipa. Sve u svemu jedno dobro iskustvo, ne možda onakvo kakvo sam ja očekivao, ali za prvu godinu je sigurno bilo dobro. 

Da li vam je Evrobasket 2001. možda reprezentativni vrhunac?

- Pa jeste, to je bila jedna stvarno fenomenalna reprezentacija. Mislim da je to bila možda i najbolja reprezentativna godina, pogotovo što sam u finalu ubacio 19 poena. Osvojili smo prvenstvo bez poraza, igrali finale pred punom halom u Turskoj, protiv domaćina, ogroman pritisak, grozna atmosfera za protivnika, a ti dobiješ takvu utakmicu. To znači da si stvarno najbolji. Imali smo odličnu atmosferu tokom celih priprema, Kari Pešić je to vodio na najbolji mogući način, kao stari lisac. Kada imaš takve igrače i takvu hemiju, sve je mnogo lakše. Tek kad se završi utakmica, postaneš svestan šta si zapravo uradio, jer u takvim trenucima nema vremena za tremu.

Ubrzo potom dolazi i prelazak u Partizan. Koliko je ta odluka bila velika u vašoj karijeri?

- Bila je velika i bila je prava. U Partizanu se tada pravila potpuno nova priča. Došli su ljudi u kluba pre svih Divac i Danilović, došao je Duško Vujošević, pravio se tim sa mladim igračima i meni se to mnogo dopalo. Prvi put sam bio među starijima, tim se praktično pravio oko mene i još nekoliko momaka. Tu su bili i Miloš Vujanić i Jovo Stanojević. Već te prve sezone imali smo neverovatan rad sa Duletem, naporan, kvalitetan, i mentalno i fizički. Osvojili smo sve što je moglo da se osvoji, prekinuli dominaciju Budućnosti, uzeli trofeje i to je bio početak jedne velike ere Partizana. U Evroligi smo imali zapaženu ulogu, a ja sam eksplodirao kao igrač gde sam bio među najboljim strelcima u sezoni, a postigao sam i najviše poena na jednom meču, 40 protiv Urala. Za mene je to bio pun pogodak.

Šta je bilo najposebnije u radu Duška Vujoševića?

- To je čovek sa neverovatnom energijom i neverovatnom posvećenošću košarci. On 24 sata razmišlja o košarci i razmišlja do detalja. Ostajao je u hali po 10-12 sati posle treninga, individualno radio sa igračima, pripremao treninge. Njemu je košarka bila život. Takvog košarkaškog entuzijastu ja nisam sreo. Posle su i mnogi igrači, i domaći i strani, pričali da je teško, ali da su najviše napredovali kod njega – i to jeste tako. Nije on bio samo trener koji odradi posao. Vodio je računa i o obrazovanju igrača, o tome kakvi će ljudi da postanu. Hteo je da napravi kompletne ličnosti.

Imate li neku anegdotu koja najbolje oslikava koliko je bio posvećen?

- Imali smo recimo treninge uveče. Kad je termin bio od šest do osam, svi smo srećni, jer znamo da posle dolazi drugi tim i ne možemo da ostanemo duže. A kad je termin od osam do deset, znalo se da ostajemo do ponoći. Jednom ulazi domar u salu i kaže da će žena da ga ubije ako ne zatvori halu, a mi i dalje radimo. Bilo je stvarno raznih scena. Danas to zvuči neverovatno, ali tada je tako bilo.

Duško Vujošević Starsportphoto

Mnogo se pisalo i o vašem odnosu sa Svetislavom Pešićem 2002. Koliko vam je žao što niste bili deo te generacije u Indijanapolisu?

- Naravno da mi je žao. Iz ove kasnije perspektive, kao trener, mogu da kažem da ni ja tada nisam bio baš lak za saradnju u tom smislu. Koliko god sam bio miran, znao sam nekad da budem impulsivan. Ušli smo u neki sukob na pripremama, oko minutaže, načina igre i svega toga. Nije tu bilo ništa spektakularno, to je bio isključivo košarkaški sukob na relaciji igrač – trener. U tom trenutku mi je bilo izuzetno krivo, nisam bio raspoložen ni za kakvu priču, ali sam kasnije shvatio da je to bila selektorska odluka koju iz ove perspektive mogu i da razumem i da opravdam.

Da li ste ispratili da je Svetislav Pešić najavio kraj trenerske karijere?

- Nisam to video, ali moram da mu odam priznanje. Svaka čast. Čovek koji toliko godina traje u košarci i još uvek je pun i energije i volje, kao i radne etike, to nije nimalo lako. On ima 50 godina karijere na visokom nivou. Tu nema šta više da se kaže. 

Svetislav Pešić Starsportphoto©

Odlazak u Italiju je bio obeležen povredom. Kako ste se oporavili od toga?

- Tamo me je pozvao Zoki Savić, ali nažalost maltene od prvog dana sam tamo doživeo povredu kičme koju sam vukao čitave godine. Na kraju sam morao da idem i na operaciju, koja me je odvojila šest meseci od terena, da bih se vratio u Partizan u januaru.

Povratak u Partizan je bio dobra odluka. Vaše partije su napravile razliku.

- Pa jeste. Bilo je pakleno tih šest meseci oporavka od povrede i spremanja za nastavak. To nije bilo nimalo jednostavno, pre svega na psihičkom planu. Ta moja odluka da se vratim u Partizan se ispostavila da je prava. Na kraju je krunisana eto i tim pogotkom za tri u poslednjim sekundama, kojim smo postali šampioni. To je sve bila neka potvrda. 

Šta igraču prolazi kroz glavu u tim momentima kada sve staje u jedan šut?

- Ja sam neko ko je od malih nogu kako u Gorštaku i Budućnosti, pa tako i kasnije, uvek hteo da tu poslednju loptu uzmem ja. Uvek je razmišljanje bilo takvo da je cilj samo da ekipa na kraju dobije. Imao sam to veliko samopouzdanje i veru u svoje mogućnosti, što se dosta puta ispostavilo kao ispravno. To su momenti kada ne razmišljate, nego samo uzmete loptu i šutnete. Dešava se naravno i da promašite, ali to je košarka.

Evropsko prvenstvo 2005. u Beogradu i danas se pominje kao veliki neuspeh. Zašto je ta reprezentacija podbacila?

- Bilo je veliko očekivanje od te reprezentacije, jer Željko Obradović je bio selektor. Možda i jeste to naš najveći neuspeh, pogotovo kad igraš kod kuće sa tolikim očekivanjima. Ali ono što ja uvek kažem jeste da nije dovoljno samo da imaš dobru reprezentaciju po individualnom kvalitetu. Mora da postoji dobra atmosfera. Te godine nije bila dobra atmosfera među igračima. Neki igrači se jednostavno nisu podnosili. Bilo je velikog ega i sujete i to je isplivalo na terenu. I Željko je imao tu konferenciju za medije gde je pokušao da objasni te neke stvari, ali prosto nije funkcionisalo. Sa takvim stvarima teško možeš da izađeš na kraj. Željko Obradović je vrhunski trener i čovek sa ogromnim pedigreom, ali ni on nije uspeo to da složi. Velike emocije, igranje kod kuće, ogroman pritisak – sve se poklopilo kako ne treba. Nažalost, to prvenstvo je više obeležila ta konferencija nego košarka, ali i to je sport. To su jake emocije ljudi kojima je stvarno stalo.

Do kraja karijere ste igrali u Grčkoj i Španiji. Kada pogledate klupsku karijeru, gde je bio njen zenit?

- Grčka je sigurno bila zenit moje klupske karijere, pogotovo Panatinaikos. To su bile godine kada sam igrao na najvišem nivou na kome sam bio. Nismo osvojili Evroligu niti bili na fajnal-foru, ali to je bio evropski vrh. Dve prelepe godine u Atini, pa posle Solun i PAOK, to mi je stvarno ostalo kao veliki period. Grčka je bila vrhunac u košarkaškom smislu, ali i Atina je bila sjajna za život. A Španija, te tri poslednje godine, bila je najbolja zemlja i za život i za igranje. Tu je bio ritam sa jednom utakmicom nedeljno, imalo se vremena i za trening i za život. To je bilo baš uživanje.

Vlado Šćepanović u dresu Panatinaikosa Profimedia

Da li vam je bilo krivo što karijeru niste završili u Budućnosti ili Partizanu?

- Ne. Nemam ja tu vrstu patetike uopšte. Ja to gledam drugačije. Najbolje godine sam dao i jednoj i drugoj strani onda kada je trebalo da budem u zenitu. I karijeru sam završio onda kada sam video da to više nije to. Krenule su povrede, više ne ideš na trening sa istom željom i mislim da nije dobro raditi stvari na pola, pogotovo ne u sportu. Možda bi to sa strane lepo zvučalo, da sam završio tamo ili ovamo, ali ja tako ne gledam. Profesionalizam je to.

Kada ste završavali igračku karijeru, da li ste već znali da ćete biti trener?

- Generalno sam neko ko voli da je na terenu. Bio je nekako normalan sled događaja da, ako ostajem u košarci, ostanem na terenu. Ne kao funkcioner, nego kao neko ko je i dalje učesnik. Kada sam završio karijeru, završio sam i fakultet, jer dok sam igrao nisam imao vremena za to. Iskoristio sam taj period da se pripremim i za trenerski posao. To sam želeo i to sam kasnije i ostvario.

Vlado Šćepanović Starsportphoto

Na početku trenerskog puta sarađivali ste sa Andreom Trinkijerijem. Kakav je utisak ostavio na vas?

- Posle one epizode u Budućnosti, kada sam bio prvi trener, hteo sam malo da vidim kako rade drugi. Preko prijatelja sam došao do Trinkijerija, otišao kod njega, ostao desetak dana i mnogo smo pričali. Dopao mu se način na koji razmišljam, meni način na koji radi, i posle smo nastavili zajedno. To je čovek koji je izuzetno posvećen poslu, vrlo inteligentan, detaljan, razume košarku i zna da vodi ekipu. Ima harizmu koja se ljudima dopada i pravi dobre rezultate. Meni je ta saradnja mnogo značila za dalji razvoj kao trenera.

Kako danas gledate na period kada ste preuzeli Partizan kao glavni trener u vreme pandemije?

- To je bilo mnogo teško. Ja sam, praktično, bio jedini trener Partizana koji nije imao publiku. A svi znamo šta je Partizan sa navijačima, a šta bez navijača. To je ogromna razlika. Ipak, ni u jednom trenutku se nisam pokajao što sam preuzeo Partizan. Znao sam da je to u startu jako težak posao, čak i izgubljena misija u takvim okolnostima, ali mi je bila čast. Teško da bi neko u tom trenutku prihvatio taj poziv, ali kažem još jednom ja se nisam pokajao. Pogotovo mi je krivo zbog tog perioda kada smo sa Andreom bili u dobroj situaciji, imali trofej koji se dugo čekao i mislim da bismo u Evrokupu išli veoma daleko da nije došla pandemija. To je ostala velika žal.

Vlado Šćepanović Starsportphoto

Kako gledate na Partizan iz perioda posle vašeg odlaska i na ono što se dešava danas?

- Već naredne godine krenula su ozbiljna ulaganja, pa dolazak Željka Obradovića, veliki budžet i ogromne ambicije. To je sve bilo opravdano, ali sport nije baš tako jednostavan. Ljudi misle – došao je Željko, sad će odmah Evroliga. Nije to tako jednostavno. Promenio se sistem takmičenja, mnogo je dobrih ekipa, tim se ne pravi preko noći. Ne može za godinu dana da se napravi nešto što odmah donosi velike rezultate. Tu je sigurno došlo do razočarenja, što rezultati nisu ispratili tolika ulaganja i povratak publike. Napravljen je ozbiljan brend, vraćena je publika, cela Evropa je to videla i priča o tome, ali na kraju se u sportu sve meri rezultatom. Da je bilo još nekog većeg rezultata, to bi bila potpuna priča. Ovako je ostao utisak da uloženo i ostvareno nisu do kraja ispraćeni kako su svi očekivali.

Kako ste videli odlazak Željka Obradovića iz Partizana?

- Iskreno nisam nešto posebno upućen, ne čitam novine jer svaki čas isplivali sve i svašta. Nisam neko ko će da priča o bilo čemu, ako nisam bio svedok tih stvari. Prosto nezahvalno je bilo šta pričati o toj temi. Ispalo je kako je ispalo na kraju. Nažalost, Željko jeste neko ko je za te najviše ambicije najbolji trener, ali ako nemate rezultat onda dolazi do problema. Taj rezultat je na kraju merilo, koje vas ili podiže gore ili vas spušta dole. Partizan je mnogo veliki klub koji će funkcionisati i bez predsednika i bez generalnog menadžera, pa i bez trenera. Čim su tu velike pare javljaju se i veliki problemi, tako je obično. Da je Partizan otišao na fajnal-for, da se otišlo u finale verovatno bi se pričale druge priče, ovako je sad tako kako je. Željku je sigurno najteže, jer je on čovek veliki navijač Partizana, ima velike ambicije. Prosto niko ne može da vam garantuje rezultat u sportu, ni pare, ni ime, čak ni igrači.

Željko Obradović Starsportphoto

Šta vidite kao širi problem i Partizana i Zvezde poslednjih godina?

- Po meni je jedan od ključnih problema to što nema dovoljno domaćih igrača koji nose klubove na najvišem nivou. Ni Partizan ni Zvezda poslednjih godina nisu izbacili dovoljan broj domaćih igrača koji bi zaista pravili razliku na tom nivou evropske košarke. A ne možeš se osloniti samo na strance i očekivati da atmosfera uvek bude na tom nivou koji je potreban za velike rezultate. Mladim domaćim igračima se ne daje dovoljno prava šansa, jer se jure rezultati, a kad su veliki budžeti i velika očekivanja, trenerima je mnogo teško da uklope i razvoj i rezultat. Uz to, toliki broj utakmica i manjak vremena za trening postali su skoro nehumani, i za igru i za zdravlje igrača.

BONUS VIDEO