Jedan od najboljih stranaca u istoriji Crvene zvezde, El Fardu Ben, završio je profesionalnu karijeru posle 16 godina igranja fudbala, a u opširnom intervjuu za "Sportinjo" govorio je o životu u Srbiji, porodici, Zvezdi, Vladanu Milojeviću, evropskim uspesima, večitim derbijima i planovima za budućnost.
Koliko vam je teško bilo da naučite srpski jezik?
- Za mene nije bilo teško, zato što je francuski jezik dosta teži. Srpski je lakši, jer se u srpskom jeziku poštuje pravilo piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano. To je lakše i bolje.
Pričali smo o tome da ste odlučili da ostanete da živite ovde, u Srbiji. Kada je došlo do te odluke? Kako ste znali da želite da živite ovde?
- Kada sam razgovarao sa ženom. Ovde imamo sve. Moja deca isto žele da žive ovde. Deca idu ovde u školu, francusku školu. Kada sam razgovarao sa ženom o tome da završavam karijeru, ona je rekla da je bolje da živimo u Srbiji. Imamo naš stan, prijatelje i zbog toga smo rešili da ostanemo.
Imali ste opciju da živite u Francuskoj, ali si ipak ste odlučili da izaberete Srbiju, je l' tako?
- Za mene je Srbija bolja od Francuske. Imao sam mogućnost da odem i da živim tamo, jer imam društvo i prijatelje, ali posle svega meni je najbolje bilo u Beogradu.
Da li vas deca i navijači zaustavljaju na ulici?
- Sada je mnogo bolja situacija, zato što idem u penziju. Sva deca znaju da sam Ben i da sam igrao u Zvezdi. Sada je bolje za moju decu, nema više tih neprijatnosti.
Ko je najviše uticao na vas da zavolite fudbal na Komorima?
- Moj tata, sigurno. On mnogo voli fudbal, od malena ga je igrao. I kod mene je bilo isto tako, kada sam bio mali, svaki dan sam išao na ulicu da igram fudbal i gledao sam sve na televiziji. Na Komorima je fudbal glavna i jedina opcija. Tamo recimo nema košarke kao ovde u Srbiji. Fudbal je sport koji svi prate, sport broj jedan.
Sa četiri godine ste prešli u Francusku, u Marsej sa stricem, je l' tako? Bez roditelja. Kako ste to doživeli?
- Teško, teško. Imao sam samo četiri godine. Nije lako otići u drugu zemlju bez tate i mame. To je velika promena. Moj život je sigurno bio težak, ali je bilo okej. Sada, kada razmišljam, to je bilo najbolje za moju budućnost.
Kako se sećate odrastanja u Marseju?
- Tamo je kao u Beogradu i u Srbiji. Ljudi u Marseju mnogo vole fudbal. Svaki čovek gleda i igra fudbal. Kada sam bio tamo, kada sam bio mali, svaki dan sam igrao fudbal. To je najbolja stvar za decu. Samo igraš fudbal, ne razmišljaš šta radiš i šta se dešava oko tebe. Bilo je top, sigurno.
Marsej je poznat i po opasnim krajevima, po tim delovima koji se često nazivaju getom, da li je to tačno?
- Da, da. To je tačno. Te stvari su potpuno drugačije nego ovde, to su loše stvari, koje se tamo dešavaju. Ali ljudi tamo žive normalno, kao u svakom gradu na svetu. Nije lako, ali je okej.
Da se vratimo na fudbal. U Francuskoj ste na početku karijere igrali za Avr i Van. Kako se sećate tog perioda, kada ste zapravo zakoračili u profesionalni fudbal?
- U Avru je velika akademija za decu u Francuskoj. Mnogi igrači su bili tamo, Pol Pogba, Rijad Marez je bio tamo. Kada si tamo, to je sigurno najbolja stvar za tebe. Svaku utakmicu igraš protiv velikih klubova, protiv Pariz Sen Žermena, Liona, Marseja, Rena. Igrati u takvoj akademiji je najbolja stvar za dete koje želi da igra profesionalni fudbal.
Spomenuli ste Pola Pogbu. Da li ste igrali sa njim? Imate li neku anegdotu?
- On je tri godine mlađi od mene. Kada sam ja igrao u to vreme, on je dolazio mene da gleda. Sada kada razmišljam o tome, kažem sebi: „To je velika stvar”, ali okej. Posle je igrao u velikim timovima.
Posle Avra igrali ste za Van, i imali ste mnogo veću minutažu. Da li to vidite kao pravi potez?
- Bio sam u drugoj ligi. U Avru nisam igrao takmičarske utakmice svaki put. Došao sam u Van, u drugu ligu, a posle smo bili i u trećoj ligi. Ali bilo je dobro, zato što sam igrao stalno. Davao sam mnogo golova. I za moj život je bilo dobro, jer je Van manji grad. To je dobro za fokus.
Posle Vana ste otišli u Grčku, kako ste je doživeli kao zemlju, jedna velika promena u odnosu na Francusku?
- Kao zemlja Grčka je sjajna za život. Otišao sam u Veriju, još jedan mali grad i fokusirao se samo na fudbal. Igrao sam stalno što je meni bilo najvažnije. Prve godine sam bio baš dobar, na kraju sam bio drugi strelac lige. Posle Verije sam potpisao za Olimpijakos.
Pre dolaska u Olimpijakos ste doživeli i tešku povredu. Kako je to uticalo na vas?
- Da, da. Na poslednjoj utakmici u Veriji sam pokidao prednje ukrštene ligamente. Bilo je teško, sigurno. Sedam meseci nisam igrao. Kada igrač ne igra, to je veliki problem. Otišao sam na lečenje u Italiju, u Rim. Posle četiri meseca sam uz njihovu pomoć i dobar rad tamo uspeo da se polako oporavim i krenuo sam ranije normalno da treniram.
Ipak, u Olimpijakosu, zbog te povrede, niste igrali previše u prvom periodu. Išli ste na pozajmice u Levadijakos i Panionios. Fokusirao bih se na Panionios, jer ste tada prvi put imali priliku da radite sa Vladanom Milojevićem. Kako je bilo raditi sa njim?
- Bilo je sjajno. Za Panionios je tada pravio velike stvari. Mislim da je klub tada prvi put išao u Evropu. Imali smo mlad tim. Uvek smo igrali dobro. Vladan Milojević je bio kao moj tata, dok sam bio tamo. Kada sam igrao u Panioniosu, on je stalno bio fokusiran samo na fudbal. Nisi mislio ni na šta drugo. Za mene je to bila velika stvar.
Posle ste se vratili u Olimpijakos. Tada ste prvi put imali priliku da igrate protiv Partizana, još u dresu Olimpijakosa. Da li se sećate te utakmice u Beogradu?
- Da, da. To je bio prvi put da sam došao u Beograd. Imao sam dobar nastup, postigao sam dva gola. Ali posle utakmice „delije“ su mi pisale na društvenim mrežama: „Ti si igrač za Zvezdu.” Nisam tada razumeo, ali dobijao sam poruke od navijača Zvezde. U tom periodu sam shvatio da su Olimpijakos i Zvezda kao braća.
Igrali ste i na Kipru, ali ste se na kraju vratili u Srbiju, u Železničar iz Pančeva. Šta vas je tada privuklo da se vratite nazad?
- Hteo sam da se vratim u Srbiju, ali tamo je bilo teško, zato što nisam igrao mnogo. Imao sam problem sa kolenom i nisam igrao mnogo tamo. Sada vidimo šta Železničar radi u Superligi i to je stvarno sjajno.
Posle se odlučujete da dođete u Zemun. Zašto baš Zemun?
- Nije bila neobična odluka. Znam šta je Zemun. Zemun je veliki tim u Srbiji. Za mene je bilo važno da igram još jednu godinu zbog Kupa afričkih nacija, koji je bio u januaru. Želeo sam da ostanem u Beogradu. Već sam imao kuću ovde. Zbog toga je Zemun bio moja opcija.
Sa Zemunom ste uspeli da se vratite u Superligu. Vi ste objavili da završavate igračku karijeru. Da li je to bila teška odluka?
- Da, sigurno. Iza mene je 16 godina profesionalnog fudbala. Sigurno nije lako da staneš tako odjednom, ali mislim da je ovo bila najbolja opcija da završim na pravi način. Plasirao sam se sa Zemunom u Superligu, to je za mene najlepši mogući kraj.
Šta su dalji koraci, sada ste završili karijeru. Rekli ste da ostajete u Srbiji, a da li ostajete u fudbalu?
- Narednih mesec dana ću uzeti odmor i neću raditi ništa vezano za fudbal. Posle toga definitivno želim da radim u fudbalu, imao sam veliku karijeru, ali mogu još mnogo toga da naučim. Želim da ostanem u fudbalu generalno.
Za kraj da spomenemo još jednom Zemun. Šta mislite da će Zemun uraditi naredne sezone?
- Sigurno ima mnogo stvari. Voleo bih da ostanu u Superligi mnogo godina i da imaju mnogo uspeha. Voleo bih da nastavimo da radimo zajedno. Sada je to najbolja porodica za Zemun. Voleo bih da Zemun bude najbolji što može i da budem deo tog kluba.
BONUS VIDEO
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavite komentar
10.05.2026
08:00
0Komentara