Bulut za Sportinjo opisao kako izgleda Ajs Kjubov basket: Osećao sam se kao NBA igrač

Ono što je Majkl Džordan za košarku, Tom Brejdi za američki fudbal ili Muhamed Ali za boks - to je čuveni Novosađanin za basket tri na tri. Virtuoz sa loptom bio je i prvi Srbin koji je kročio na teren zloglasnog Alkatraza i tamo učestvovao na završnom 1 na 1 turniru "King of the rock". 

Zajedno sa već čuvenim triom -  Marko Ždero, Marko Savić i Dejan Majstorović popularizovali su igru na jednom košu i učinili ga jednim od olimpijskih sportova. Upravo zbog odluke da sa "orlovima" nastupi na najvećoj smotri 2021. u Tokiju, nije ranije zaigrao u Big 3 ligi usled pretnje od strane FIBA da će biti suspendovan.

O uslovima u Sjedinjenim Američkim Državama, nadmetanju sa bivšim NBA asovima, ali i životu posle basketa, slobodno možemo reći legendarni Bulut govorio je za "Sportinjo".

Dušan Domović Bulut Sportinjo/Marko Vuletić

Šta Vas je navelo da se oprobate u Big 3 ligi?

- Mene je ekipa u Big 3-u birala još 2019. na draftu. To je bio prvi put da su puštali igrače koji nemaju prethodno NBA iskustvo da pristupe ligi. Bio sam izrazito dominantan na FIBA takmičenjima i nekako sam znao da oni neće dolaziti na te turnire. Uvek mi je bio cilj da se odmeravam sa drugačijom i najboljom konkurencijom, pa sam želeo da vidim šta ima ta nova liga da ponudi.

Da li Vam je bilo teško da se naviknete?

- Tamo se igra po drugačijim pravilima. Uvek sam sebe smatrao pravim basketašem, pa mi je taj sistem odgovarao. Voleo sam da se testiram i takmičim na različite načine. To mi je i bio glavni motiv - da vidim kako ću se nositi sa raznim basketašima sveta. Možda sam malo zakasnio, jer sam ligi pristupio par godina kasnije zbog FIBA zabrane. Otišao sam tamo u nekim poznijim godinama, ali sam ostavio neki trag. Prijalo mi je i da imam status pravog profesionalca. Jednostavno, fokus mi je bio samo na igri i mom performansu.

Niste otišli te 2019. zbog FIBA zabrane nastupa za reprezentaciju ukoliko pristanete na transfer?

- Tako je. U tom trenutku moralo je da bude jedno ili drugo. Morao sam da izaberem da li da budem deo reprezentacije koja ide na Olimpijske igre ili da budem sebičan i idem za ličnim ciljevima. Uvek sam se smatrao liderom, ne samo ekipe, nego i čitavog pokreta. Zato mi je delovalo previše sebično da ostavim nacionalni tim i odem u Ameriku. Opet, Olimpijske igre su bile zajednički cilj koji smo uvek imali. Nisam mogao jedno i drugo, tako da sam se opredelio za reprezentaciju. Ne kajem se, ali gledajući sa neke igračke strane, ta 2019. je bila idealna za pristup Big 3. Odigrao sam dominantnu sezonu 2018, i osećao da sam korak ispred konkurencije, imao sam mnogo elana i samopouzdanja da se takmičim na većem nivou nego što je bio slučaj 2021.

Bulut u dresu Srbije na Olimpijskim igrama 2021. AP/Photo

Kako su predstavnici ekipe koja Vas je draftovala reagovali na odluku da ostanete pod okriljem FIBA?

- Bili su upućeni u čitavu situaciju, tako da su imali razumevanja. Draftovala me je ekipa Bol hogsa (orig. Ball hogs) i dobro su znali moju odluku. Nisam želeo da dođem lošeg raspoloženja i pod suspenzijom FIBA, tako da su razumeli i čak ih javno kritikovali zbog tog pravila. Meni je to uvek osetljiva tema jer dobro znam mnogo ljudi pre, a i posle mene koji su radili sličnu ili identičnu stvar. Jednostavno, u tom trenutku FIBA se nameračila da me ne pusti i to je to. Bol hogsima je bilo žao, ali bili su strpljivi i čekali me. Pre tog drafta 2019. platio sam avionsku kartu, hotel i upao među 200 igrača koji učestvuju na draftu kako bi me primetili. Nisu znali ništa o meni. Ušao sam u gomilu ljudi i skrenuo pažnju na sebe. Od tog trenutka su znali ko sam, pa su pomno pratili moje mečeve. Tako da je imalo i pozitivnu stranu, podigao sam sebi mesto na draftu 2021. jer sam se prethodno predstavio. Kasnije sam dobio i priliku da budem kapiten ekipe i to su jako dobri momenti, pogotovo ta sloboda u pravljenju tima i učestvovanju na draftu novih igrača.

Kako je izgledao čitav taj proces pre drafta?

- Treninzi i mnogo basketa pred skautima. Mnogo ljudi koji igraju tri na tri, kao kada odete na neki zauzet teren u gradu. Svakom pobedom napredujete i idete ka glavnom terenu. Ima taj jedan glavni teren i na njemu pobednik ostaje i stalno se smenjuju timovi. Sve ide u krug i poenta je pobediti što više partija kako biste ostali na njemu što duže. Saigrače dobijete nasumično, izvlače se prvog dana. Imao sam sreće pa mi je saigrač bio bivši NBA centar Leri Senders. Odlično smo sarađivali, a i bio sam u snazi, pa sam mogao i da izvučem u igri 1 na 1 u napadu i odbrani. Tamo većina igra za sebe, pa individualni kvalitet baš dolazi do izražaja. 

Koliko se razlikuje FIBA i basket u Big 3 ligi?

- Glavna razlika je u pravilima. FIBA sa svojim pravilima forsira jednu vrstu igre i basketaša, dok u Big 3 do izražaja dolaze atlete, talentovani i iskusni igrači koji umeju sve. Zanimljivo je što mislim da ekipa iz Big 3 da se sastavi i ode na FIBA takmičenje, prilično sam siguran da se ne bi lepo proveli, jer se igra jako brzo i sa mnogo kombinacija. Sa druge strane, pitanje je kako bi momci iz Evrope reagovali na taj sistem tamo. Znam po sebi, trebalo mi je dve, tri godine da se adaptiram potpuno. Čitavu zimu i proleće provodio sam ovde sa našim igračima, a onda odem tamo i shvatim koliki su, kako su fizički jaki, brzi i kako prepoznaju situacije. 

Dušan u dresu Ejlijensa Profimedia

Big 3 je dakle nešto najpribližnije basketu u komšiluku?

- Tako je. To je proizvod koji je napravljen za zabavu ljudi, kao i sve u Americi. Jako podseća na basket koji se igra po kvartovima širom Amerike i ima sve elemente toga, ali u NBA halama. Potencira se indvidualna igra, jer je mnogo momaka koji su pravi masjtori za postizanje poena. Tamo igraju asovi poput Majkla Bizlija, Džo Džonsona i dalje da ne nabrajam. Teško je protiv ili sa takvim igračima napraviti neku saradnju na terenu koji je veći od FIBA standarda, a to publika ni ne želi. Traži se drugačiji proizvod, zabava za ljude i atraktivni potezi. To je jedan potpuno drugačiji svet i za mene je u tim godinama bio zanimljiviji od FIBA. Naravno, da nije bilo turnira pod okriljem FIBA ne bih stigao dotle, zahvalan sam. Ali taj neki sporiji tempo mi je prijao. Američka publika to vrednuje, dok se u Evropi traži brza i agresivna tri na tri igra. Moja devojka je gledala FIBA 3x3 jer je imala emotivnu poveznicu sa mnom, znala je moje drugare, dok je Big 3 mogla da gleda bez nekog prethodnog znanja. 

Igrali ste protiv velikih NBA imena u Big 3, ko je na Vas ostavio poseban utisak?

- Svako od njih ima neku prednost i manu. Recimo Ajzea Brisko, za kog verujem da ljudi nisu čuli. Fantastičan je igrač. Prve godine sam se susretao sa Džeretom Džekom i tada sam prvi put video šta znači kvalitet NBA igrača. U svakom trenutku imao je dva, tri poteza i kada mu odbranite jedan, on odmah ima spremnu alternativu i uvek pronađe način da realizuje napad. Igrao sam dve utakmice zaredom protiv njega i jednostavno nisam znao šta sprema i koji potez će da uradi. Sa druge strane, Džo Džonson i Majkl Bizli imaju strašne fizikalije. Viši su i jači od mene i onda nisam imao neko opterećenje da moram da ga odbranim, jer je to često nemoguće. Čovek koji je mene skautirao i draftovao bio je Brajan Skalabrini. Iako jednom nogom u penziji, pomagao nam je na treninzima i tada sam video koliki je on profesionalac i kakva je to šuterska ruka. Ubacivao je ne znam ni sam koliko trojki jednu za drugom i to na svakom treningu. Tada sam shvatio da je jedan "penzioner" ustvari bolji šuter od od mnogo ljudi sa kojima igram i koje znam. Njegov pristup treninzima i mentalitet pripreme sam izučavao i to mi je mnogo pomoglo da ostanem duže u toj ligi. Telo mi je u tom trenutku već bilo prilično namučeno, ali uspeo sam da produžim karijeru.

Ajzea Brisko u duelu sa Kutinom Moblijem Profimedia

Da li ste osećali pritisak da prve godine više razigravate saigrače, pa tek onda gledate na koš?

- Kada sam tek došao u Pauer, drugu ekipu, imao sam ulogu glavnog igrača na lopti i primarnog strelca. Tada sam bio među šest najboljih strelaca lige, odmah posle Olimpijskih igara. Jednostavno mi je uloga bila takva. Sledeće godine sam imao drugačiju ekipu u Ejlijensima. Sa mnom je igrao Rasmanis, koji je bio mlađi i sjajan atleta. Imali smo dva centra, pa smo igrali sporije uz mnogo dva na dva kombinovanja. Tu sam bio tipični plejmejker, a ni to mi nije strano. Osetio sam da treba više da razigravam ekipu i da se podredim toj ulozi i išlo mi je dobro. I dalje držim rekord za najviše asistencija, tako da sam uživao u toj ulozi. Moje poslednje sezone imali smo problema sa vizama pojedinaca, pa sam jedan deo sezone razigravao, a onda sam morao da krenem i da poentiram više. Nisam obraćao pažnju na to, samo sam čitao igru i prepoznavao šta je potrebno. Uživao sam, zaista.

Kako je izgledala čitava organizacija lige?

- Organizacija je fenomenalna, bukvalno na nivou NBA lige. Naravno, novčano nije mogla da isparira NBA, ali po uslovima je bila u ravni sa njima. Najbolja organizacija koje sam bio deo. Sve se zna. Imaš svoj ugovor i on mora da bude ispoštovan. Ako igraš dobro imaš bonuse za performans, plasman u plej-of i tako dalje. Ukoliko je liga u profitu, čak 50 odsto te zarade se deli među igračima. Postoji i tabela na kojoj se jasno vidi koliko para kome sleduje u slučaju ispunjenja određenog bonusa. Svaka ekipa ima menadžera za putovanja i treninge. Jedina obaveza Vas kao igrača je da se tokom nedelje pojavite na tom treningu otvorenom za medije i naravno na utakmici. Uvek sam pričao anegdotu sa mojom devojkom. Došla je kod mene i ja sam kretao na trening ovako, bez ičega u rukama, a ona me začuđeno gleda i kaže "Zaboravio si torbu". Samo sam se nasmejao i rekao joj da nisam ništa zaboravio. Sva oprema čeka u hali, nju neko pere, slaže i ona vas čeka na svakom treningu ili utakmici. U svlačionici je ormarić na kom piše ime i tu je sve što vam treba. Od napitaka, čokoladica i voća, pa do fizioterapeuta koji vode računa o vašem telu pre i posle utakmice. Leti se prvom klasom i odseda u hotelima sa pet zvezdica. Takođe je obezbeđen i privatan vozač. Mi smo se često organizovali pa zajedno išli kombijem, nismo želeli vozača. Bilo je velikih imena i oni su tražili ceo paket sa pratnjom i vozačem. Znate da sve funkcioniše savršeno kad 100 do 120 ljudi iz svih delova Amerike dođe na jedno mesto bez kašnjenja i isto tako se vrati kući. 

Verovatno ste se lako navikli, s obzirom na to da ste na FIBA turnire sami organizovali putovanja?

- Baš tako, Potpuno drugačiji svet. Došao sam u pravom trenutku, možda i malo kasnije, ali baš mi je prijalo što ne moram na sve da mislim. Nisam imao snage više da budem menadžer tima, tata, psiholog, trener, glavni i pomoćni igrač. Stvarno mi je bilo preko glave tih stvari. Mogao sam da uživam kao profesionalac, potpišem ugovor i tačno znam kalendar i obaveze. Znao sam kada treba da se pojavim i gde, kada sam slobodan i koliko ću novca zaraditi. Sve je to za mene bilo novo, iako verujem da je to košarkašima normalno. Ali u mom i u svetu ametarskog, početničkog sporta to je bilo nezamislivo. Zbog toga i nije postojao motiv da se vratim u FIBA posle Big 3 epizode.

Kako izgleda penzija najvećeg basketaša svih vremena?

- Penzija je došla baš u pravom trenutku, jer sam upravo u to vreme dobio dete i doživeo povredu. Zbog toga mi nije bilo teško da se odlučim za odlazak u penziju, jednostavno nisam više mogao. Telo mi je već bilo slabo i osećao sam nakupljene posledice profesionalnog bavljenja sportom. Dobio sam dete, rehabilitovao telo i stekao mir. Bio sam zadovoljan svime postignutim. Baš sam rekao sebi da godinu dana neću ništa da radim, već samo odmaram i provodim vreme sa ljudima koje nisam toliko viđao zbog putovanja i svega. Uživao sam gledajući stvari koje nisu samo košarka.

Deluje da ste u formi, da li odigrate basket?

- Odigram (smeh). Bio je planiran basket i danas, ali je loše vreme. Nisam u nekom treningu, ali igram sa drugarima onako "veteranski", rekreativni basket bez rezultatskog značaja. Glava mi na terenu i dalje radi jako dobro, ali telo ne može da isprati i onda dolazi do unutrašnjeg nemira i besa. Zato ne igram rezultatski značajnije baskete, jer se samo nerviram. Sa druge strane, nisam lud da se posvećujem treniranju i rehabilitaciji tela da bih igrao ozbiljniji amaterski basket. Na svu sreću imam i ostale hobije. Volim da pešačim, vozim bicikl, a evo sad počinjem i da trčim. Išao sam i u teretanu, nije mi problem da budem aktivan jer volim sport generalno. Ali samo izgledam kao da mogu i dalje da igram (smeh). Dolaze često mlađi momci i igraju sa nama i tada vidim. Imam u sebi desetak minuta jurcanja za njima, posle više ne (smeh). Basket sam i počeo da igram zbog društva, pa se iz toga stvorila mogućnost za odlazak u profesionalne vode.

Bulut u dresu Pauera Profimedia

Ko Vam je bio omiljeni košarkaš dok ste odrastali?

- Svima je Majkl Džordan bio broj jedan, ali nikad nisam mogao da igram kao on, pa sam gledao mnogo igrača. Generalno sam baš pratio i gledao košarku i ne mogu da nabrojim sve igrače koji su imali uticaja na mene - što poznatih, što nepoznatih. Imitirao sam poteze i od lokalnih košarkaša, ali i onih sa TV-a u NBA i Evroligi. Mnogo nekih varki i finti sam pokupio sa terena u Novom Sadu, a isto tako vidim da se i moji potezi koriste svuda. Bilo je momenata koji su bili viralni dok sam igrao i dalje se vrti onaj "bič" što sam provukao kroz noge protivniku.

Da li pratite utakmice naših basketaša?

- Tu i tamo. Problem je što se turniri uglavnom igraju vikendom, a tada vreme provodim sa ženom i detetom. Obično je tu i neko društvo i putovanja, tako da ispratim kada prođe i odgledam najbolje momente. U poslednje vreme nisam baš pratio, jer nemam neki emotivni okidač prema većini igrača. To su nove generacije i novi momci i onda gledam iz potpuno drugačije perspektive. Iskreno, često mi i dosadi da gledam sve isto. Trenutno svi igraju po istom sistemu. Nema igrača koji rade nešto novo. Osveženje su pre par godina bili Nemci sa mladim igračima, ali su stagnirali. Hvala Bogu, Liman i naši timovi imaju uspeha, ali svi su mi nekako jednostrani. Veliki su i jaki i onda se igra na mali broj poena, a meni je to uvek bilo odbojno. Volim napadački basket i nadmetanje, ne tuču. Mislim da nema ekipa koje mogu da pariraju tom našem sistemu. Vidim mnogo timova koji pokušavaju, ali nemaju tu sposobnost. Sada je basket postao dovoljno širok da i nije uvek samo pobednik zadovoljan. Često su srećne ekipe i u prvih šest zbog stipendija od Saveza ili ugovora sa sponzorima. Upravo iz tog razloga je i takmičarski žar slabiji i to me ne privlači. Kao takmičar nikad nisam voleo, niti imao strpljenja za neke rekonstrukcije stalne i promene u timovima. Mislim da se razvodnio kvalitet. Ima ozbiljnih ekipa, ali svi igraju isto. Nikako da se sport osveži i pojavi nešto novo. Nekada smo mi igrali jednim, a onda se pojavio Liman sa potpuno drugačijim stilom. Zato danas nemam naviku da pratim i gledam uživo.

Koliko je naporno voditi računa o terenu i organizovati sva ta dešavanja?

- Taj teren je najviše nastao iz nekog hobija, ne gledam na to kao na posao. Odrastao sam na košarkaškom terenu i danas mi je većina prijatelja iz tog sveta. Najviše i najbolje se povezujem sa ljudima iz basketa ili košarke, bilo da su igrali ili voleli. Iako poznajem ljude iz svih sfera života, sa košarkašima sam se uvek lako povezivao. Volim i danas da provodim vreme na terenu sa drugarima, jer je on i nastao kao razlog za druženje, viđanje i socijalizaciju. Spojili smo se sa još nekim brendom i želimo da napravimo prepoznatljivo mesto u gradu. Ne oduzima mi vreme jer imam sjajan tim ljudi koji voli to što radi. Imamo ambiciju da u budućnosti organizujemo još veće kampove, dovedemo i neke profesionalne turnire. Naravno, akcenat je na rekreaciji, ali dolaze nam i profesionalci da treniraju i takmiče se. Vrata su otvorena svima i zaista mislim da je atmosfera oko terena dobra i da će opstati. 

Teren Dušana Domovića Buluta Sportinjo/Marko Vuletić

Da li se termini za terenu zakazuju ili je slobodno za sve?

- Nema zakazivanja i termina. Plan je da to bude besplatno i da teren koristi ko želi. Naravno, kada je nešto organizovano, tada teren nije slobodan. Uvek sam na basket gledao kao događaj na koji se dolazi bez poziva. Uvek me je nerviralo kada dve ekipe igraju i kao ne dozvoljavaju da još neko igra sa njima. Ukoliko želite privatnost, uzmite termin u sali, a na javnom terenu igraju svi. Tako barem ja razmišljam. Naša vrata su svima širom otvorena. Postoje jasna pravila ponašanja i to je to. 

Za kraj, kada biste optutovali na pusto ostrvo, koji muzički album biste poneli sa sobom?

- To nije teško pitanje (smeh). Omiljeni bend mi je Red Hot Chili Peppers i uvek me njihova muzika oraspoloži. Tako da bih poneo diskografiju Pepersa i ne bih puno razmišljao. Zavoleo sam ih još kao klinac i tako je i danas. Doduše, u poslednje vreme ih i ne slušam kao ranije, ali muzika je veliki deo mog života uvek.