Šterbik za Sportinjo: Medalja iz Kaira je posebna, pod bombama smo se spremali za SP

Jedna medalja za Arpada Šterbika ima posebno mesto. Ne zbog sjaja, već zbog okolnosti u kojima je osvojena.

Pripreme tokom bombardovanja 1999. godine, neizvesnost i pritisak koji nema veze sa sportom – sve je to stalo u bronzu iz Kaira, ujedno i njegovu prvu medalju u seniorskoj reprezentaciji SR Jugoslavije.

U velikom intervjuu za Sportinjo, jedan od najboljih golmana u istoriji rukometa priča bez ulepšavanja o tom periodu, ali i o celom putu koji ga je od Ade i Kaća odveo do vrha svetskog rukometa.

Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojili ste bronzu 1999. godine na Svetskom prvenstvo. Rekli ste da vam je to jedna od najdražih medalja. Zašto?

– To mi je bila prva medalja i mislim da to svakome ostane posebno. Pre toga su hteli da me vode na Evropsko prvenstvo, mislim u Italiju, pre Egipta, ali nisam dobio vizu i nisam išao. Rekli su mi da ću sledeći put sigurno ići. Tada mi je godinu dana trajalo kao večnost dok ne dođe prvo prvenstvo. I onda odeš prvi put sa reprezentacijom i odmah osvojiš medalju. Uz to, imali smo pripreme u vreme bombardovanja, bili smo u Srbiji pa smo morali da idemo van, bilo je puno problema. Na kraju, kada uzmeš medalju u takvim okolnostima, to ostane nešto posebno.

Kako ste danas, znamo da ste prošle godine imali ozbiljan zdravstveni problem?

– Dobro sam, koliko mi doktori kažu. Bio je to znak da moram nešto da promenim. Imao sam zapušene arterije, to smo sredili i sada je za sada sve u redu. Trudim se da se krećem, šetam rano ujutru, malo vozim bicikl, onako penzionerski. Gledam da radim nešto svaki dan i da ne stojim u mestu.

Kako danas izgleda vaša svakodnevica, posebno sada kada ste u penziji?

– Otkako nisam više u klubu, mnogo mi je lakše. Imam više vremena za neke stvari koje ranije nisam mogao da radim. Obilazim stare prijatelje, malo se odmaram. I posle igračke karijere, dok sam bio trener golmana, opet sam stalno putovao sa ekipom i nisam imao puno slobodnog vremena. Tek sada mi počinje, manje-više, neki miran život bez rukometa. Iskreno, za sada uživam u tome.

Vratimo se na početke. Rođeni ste u Senti, odrasli u Adi – koliko je to okruženje uticalo na vas?

– Ja sam iz jednog malog rukometnog grada. Ada je tada bila u prvoj ligi stare Jugoslavije. Rukomet je bio najpopularniji sport, a i moj otac je bio rukometaš. Imao sam dobre uslove, dobre trenere i igrače oko sebe. Pomagali su ne samo meni, nego svima. Iskreno, tada nisam ni znao koliko vredim, da li sam dobar ili loš. Nije bilo kao danas – nema puno utakmica, turnira. Trenirali smo jer smo voleli rukomet i uživali u tome.

Da li ste se bavili još nekim sportom ili je rukomet od početka bio prvi izbor?

– Glavni sport mi je uvek bio rukomet. Ja sam bukvalno odrastao u dvorani. Dok su stariji trenirali, ja sam bio tamo, igrao se loptom. Već na početku osnovne škole sam počeo da treniram. Trenirali smo dva puta nedeljno. Često sam trenirao i sa starijima, jer je falio ili golman ili još neko, pa sam ostajao sa njima. Treninzi su bili kratki, ali smo ih često produžavali.

Kako ste završili na golu, da li je to bilo planirano?

– Nije. Tata mi je bio levi bek i ideja je bila da i ja budem igrač u polju. Jednom je falio golman i mene su stavili na gol. Jedan trening, pa drugi… i ostao sam. Nedelju dana nisam imao pojma da sam golman. Ispostavilo se da mi ide dobro, iako pre toga nisam trenirao kao golman. Tata u početku nije ni znao da branim, ja sam mu samo govorio da je trening bio dobar. Posle su hteli da me prebace u polje, ali su ljudi iz kluba rekli da imam talenat za golmana i tako sam ostao na golu.

Arpad Šterbik EPA

Period u Jugoviću iz Kaća bio je važan za vašu karijeru. Šta vam je iz tog vremena ostalo najdublje urezano?

– To je bila, po meni, jedna od najboljih sredina za mlade igrače. Stvarno su pokušavali da pokupe talente iz okoline, iz Vojvodine, i da rade sa mlađima. Imao sam sreće da je tamo bio gospodin Vrgović, nekad trener, nekad predsednik kluba, koji je iz Ade. Videli su me na nekom vojvođanskom prvenstvu za juniore, kadete ili na turniru i tražili su me da dođem, jer su imali dobre mlađe kategorije. Kao dete sam već tamo osvajao državna prvenstva i kasnije sam dobio šansu i u prvoj ekipi. Kada dođe taj trenutak da više nisi junior i moraš da pokažeš da li vrediš ili ne, dobio sam priliku, iskoristio sam je i taj period mi je bio jako lep i jako važan.

Sa Jugovićem ste 2001. osvojili Čelindž kup. Da li je to bila prekretnica u vašoj karijeri?

– Ne znam da li je mene tada „prodao“ Kać ili reprezentacija, jer sam ja već bio u reprezentaciji. Tuta Živković me je zvao još od 1997. godine. Imao sam već neko iskustvo u reprezentaciji, igrao sam utakmice, bio na turnirima. Posle 2001. sam otišao u Veszprem. Čelindž kup mi je bio jako važan, meni lično, ali i za sve nas i za celo selo. Da li je to bio najvažniji trenutak za moju budućnost, ne znam – da li je bila reprezentacija ili klub – ali sigurno je bio jako bitan period.

Posle Kaća odlazite u Veszprem, a zatim i u Španiju. Kako ste doživeli prelazak iz manje sredine u velike evropske klubove?

– Ja sam sportista i uvek sam mislio da karijera treba da se gradi postepeno. Odlazak u Veszprem bio je moj prvi odlazak u inostranstvo. Iako mi je maternji jezik mađarski, to je za mene ipak bilo inostranstvo. Igrali su Ligu šampiona i bilo mi je interesantno, ali normalno da imaš strah. Dođeš iz Kaća, iz jedne lepe, seoske sredine, a tamo su Jan Saračević, Božidar Jović, Karlos Perez – najbolji igrači na svetu. Normalno da imaš nervozu kako ćeš se snaći. Međutim, lepo su me primili i dobro sam počeo da branim. Posle toga nisam imao strah da idem dalje, jer je i tada Veszprem bio među najboljim klubovima na svetu.

2005. godine proglašeni ste za najboljeg igrača sveta, što je retkost za golmane. Kako ste doživeli tu nagradu?

– Imao sam dobre sezone u tom periodu, u Veszpremu i kasnije u Sijudad Realu. Moram da naglasim da je tada Sijudad Real, pod vođstvom Talanta Dušebajeva, bila ekipa koju je bilo skoro nemoguće složiti. To je bila ekipa napravljena da osvaja sve – špansku ligu i Ligu šampiona. Nikada nismo išli na turnir ili utakmicu bez ambicije da osvojimo. U takvoj ekipi je lakše da neko postane najbolji igrač sveta nego u nekoj drugoj.

Arpad Šterbik sa ekipom Sijudad Reala EPA

Jedan od ključnih momenata u vašoj karijeri bilo je prvenstvo 2006. godine sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore. Da li ste tada doneli odluku da više ne igrate za tu reprezentaciju?

– Ja ću to jednostavno da objasnim, da ne ispadne ništa glupo. Igrao sam u klubovima već par godina i skoro ceo život smo gubili dve, tri ili četiri utakmice godišnje. Imao sam pobednički mentalitet i poraz sam jako teško podnosio. Svaki poraz mi je teško padao, i psihički i u glavi, a važne utakmice i finala još teže. Reprezentacija mi je uvek bila draga, ali uvek smo imali neke probleme. Očekivanja su bila kao da smo i dalje stara Jugoslavija, a uz to su dolazili razni problemi. Posle svakog okupljanja trebalo mi je mesec dana da se psihički vratim sebi zbog loših rezultata, napada u novinama i svega toga. Tada sam povukao crtu i rekao da ne želim više da igram za Srbiju, jer mi to nije bilo potrebno i nije bilo dobro za moju budućnost.

Kako je došlo do odluke da potom branite za Španiju?

– Rekao sam da ću uvek biti na pripremama, na zimskim pripremama i da budem tu, da se zna. Posle pola godine ili godinu dana, došli su i rekli mi da sam mlad, da me razumeju i da imam još vremena i potencijala. Ja sam imao želju da osvajam dalje. Imao sam šest-sedam igrača iz Sijudad Reala u reprezentaciji Španije, ostale momke sam poznavao i pitao sam se zašto ne bih igrao za Španiju, jer sa njima mogu da osvajam medalje. Nisam ja Srbiju ostavio da bih igrao za drugu državu, nego mi je trebao odmor od reprezentacije, da se koncentrišem na klub. Na kraju se ispostavilo da je to bila dobra odluka, jer su kasnije došle i medalje sa svetskih prvenstava.

Arpad Šterbik EPA

Finale Svetskog prvenstva 2013. godine u Barseloni protiv Danske mnogi nazivaju vašim „mečom života“. Kako se vi sećate te utakmice?

– Lepo je bilo. Možda nismo bili najkvalitetnija ekipa na tom prvenstvu. Igrali smo na domaćem terenu, a tada su Hrvatska, Francuska i Danska bile možda kvalitetnije ekipe u tom trenutku. Imali smo lakši put do finala, a u finalu nas je čekala Danska. U finalu se i danas vidi da je sve moguće. Meni je ta utakmica dobro ispala i dobro sam branio. Ako jedan golman dobro brani, razlike između dve ekipe skoro da nema. Bio je lep ambijent na domaćem terenu i jako mi je drago što smo osvojili. Niko nije računao da ćemo tako ubedljivo dobiti Dansku.

Kako gledate na odlazak u Vardar i kasnije osvajanje Lige šampiona?

– U Vardar je otišao Raul Gonzales, pomoćni trener Talanta Dušebajeva. On je bio tamo i pričali smo. Imao sam neke ponude, ali sam imao još dve godine ugovora u Barseloni. Na kraju sam odlučio da se približim kući, da budem bliže porodici. Svideo mi se projekat koji su pravili, jer su imali plan da naprave ekipu koja može da se bori sa svima u Ligi šampiona. Nisam verovao da ćemo osvojiti Ligu šampiona, ali sam verovao da možemo da uđemo među osam najboljih i da se borimo za fajnal-for. Kako smo počeli, iz godine u godinu smo bili sve bolji i svi smo osetili da možemo da se nosimo sa najboljima. Niko javno nije govorio da ćemo osvojiti Ligu šampiona, ali svi smo u to verovali i na kraju smo uspeli.

Pred polufinale i finale 2018. godine pozvani ste zbog povrede Gonzala Pereza de Vargasa. Kako pamtite taj poziv?

– Vratio sam se u Skoplje posle zimskog odmora i imali smo lekarske preglede. Zvali su me oko jedanaest ili dvanaest uveče, ali se nisam javio. Ujutru me je zvao Iker, sportski direktor, dok sam bio u bolnici i čekao red za pregled. Rekao mi je da dođem jer se Gonzalo povredio. Nisam bio u najboljoj formi, ali sam u dva popodne već imao avion. Iskreno, gledao sam na to kao na neku ekskurziju za vikend, jer sam tamo došao bukvalno s padobranom. Drago mi je što sam mogao da pomognem. Rodrigo Korales je branio sjajno u polufinalu protiv Francuske i bilo je logično da on brani. Protiv Švedske sam dobio svoje minute i taj vikend mi je ostao u lepom sećanju.

Kako ste mentalno ušli u tu situaciju 2018. godine, praktično ni iz čega, bez pravog takmičarskog ritma?

– Mentalno sam uvek bio dobar. Ceo život sam znao da ima golmana koji su brži, koji bolje trče, bolje skaču, imaju brže reakcije. Ja sam imao tu sreću da sam u glavi bio dobar. Mogu da vam dam jedan primer. Deki je golman Srbije, malo je deblji, malo sporiji, malo je ovo, malo ono, ali je rođen za golmana. Ima atletičnijih golmana od njega, ali je on bolji od 90 odsto golmana. Ja sam isto znao da kad dođem na prvenstvo ne treba ja da razmišljam o njima, nego oni više razmišljaju o meni. Oni ne znaju u kakvom sam stanju došao, a ja sam imao tu psihičku prednost.

Karijeru ste završili tokom pandemije koronavirusa. Da li imate osećaj da je ostalo još nešto neostvareno?

– Svakome je krivo kad izgubi nešto. Meni je najviše krivo što sa Veszpremom, godinu dana pre kovida, nismo osvojili Ligu šampiona. Povredio sam se protiv Vardara u finalu, povredio se i Laslo Nagy, i bili smo oslabljeni. To mi je ostalo kao velika žal. Veszprem dugo čeka i dan-danas čeka titulu u Ligi šampiona. Naravno, krivo mi je i što nisam osvojio olimpijsku medalju. U Londonu smo ušli među četiri, igrali smo polufinale protiv Francuske, vodili celu utakmicu i na kraju izgubili u poslednjem napadu. Malo mi je i zbog toga krivo, ali kad povučem crtu, mogu da budem uglavnom zadovoljan karijerom.

Tokom karijere sigurno ste imali situacije kada ste pomislili: „Ovo sam morao da skinem“. Kako se golmani nose sa tim?

– Ja i dan-danas i mlađim i starijim golmanima uvek govorim da rukomet nije fudbal. Lopta je mala i džabe si na pravom mestu i imaš dobru reakciju, nekad te samo pipne i uđe. To ne sme da nas izbaci iz takta, jer na utakmici ima 40–50 šuteva. Nije to fudbal da primiš jedan gol i izgubiš utakmicu. Golmani moraju da budu jaki u glavi, a danas to slabo vidim. Vežbe na golu može svako da skine sa Jutjuba, ali glavu srediti da budeš pravi golman – to je najteže.

Arpad Šterbik EPA

Koliko su sedmerci posebna psihološka borba i da li je bilo igrača koje ste lakše ili teže „čitali“?

– Kada igraš na velikom nivou, problem je što ti penale šutiraju samo vrhunski igrači. Kad igraš protiv Francuske, Danske, Barselone ili jakih ekipa, na liniju stane šuter koji je stvarno dobar. Nekad imaš malo više sreće, nekad on ima. Linija je blizu, sedam metara, nekad znaš gde će da šutne, pa uđe, nekad ne znaš, pa odbraniš. Sportska sreća mora da postoji, jer su sedmerci jako teška borba.

Veliki deo života i karijere proveli ste u Španiji. Kako danas gledate na tu zemlju kao mesto za život?

– Živeo sam u dva različita okruženja. U jednom manjem gradu od 60–70 hiljada stanovnika, gde se živelo za rukomet. Tamo mi je bio jako kvalitetan život, jer sam i sam iz manjeg mesta. U Barseloni je drugačije, teže je da se ljudi nađu, treba ti sat vremena da odeš na kafu i da parkiraš. Španija kao zemlja je dobra za sportiste. Vole sport. U Sijudad Realu se živelo samo za rukomet, u Barseloni je drugačije, ali na oba mesta sam osećao da nas cene, i kad je dobro i kad je loše. Cela zemlja drugačije doživljava sport i uvek daje podršku. Ja sam tamo proveo skoro dvadeset godina i za život i za sport, i to bih preporučio svakom sportisti ako ima priliku.

Kada pogledate ceo put – klubove, medalje, reprezentacije – šta je danas vaš najveći ponos?

– Moj najveći ponos je što sam skoro ceo život igrao u najboljim klubovima na svetu i sa najboljim igračima. Ali još veći ponos mi je to što sam sa svim tim igračima i danas u dobrim odnosima. Promenio sam puno saigrača, ali je lepo kad posle toliko godina mogu sa bilo kim da sednem, popijem kafu ili pivo, ručamo i prisetimo se svega. Ta nostalgija je nešto najlepše i to mi je najveći ponos.

BONUS VIDEO