Harizmatični ofanzivni vezista ostavio je dubok trag u dresovima Crvene zvezde i Budućnosti, a navijači posebno pamte njegova sjajna izdanja u derbijima protiv Partizana. Burzanović, koji se bavi trenerskim poslom, u velikoj ispovesti pričao je o brojnim detaljima iz života i karijere, a nezaobilazna tema bio je i onaj promašaj protiv Glazgov Rendžersa iz 2007. godine.
Bio je to revanš meč 3. kola kvalifikacija za Ligu šampiona. Crveno-beli su poraženi na "Ajbroksu" 1:0 nakon gola Španca Naća Nova, a na "Marakani" je 14 dana kasnije bilo 0:0. Verovatno bi drugačije bilo da je popularni Burza već u 1. minutu iskoristio zicer "jedan na jedan" sa škotskim golmanom Alanom Mekgregorom.
Igore, vašu karijeru je na neki način obeležio promašaj protiv Rendžersa 2007. godine?
- Jeste, to je neizbežno pitanje. Mnogo ljudi me i dan-danas pita za to, kako nisam dao gol, kako ovo, kako ono. To je ostalo i prati me. Naravno da mi je tada bilo teško. I danas, kada vratim film, često razmišljam o toj situaciji. Onaj igrač koji je pao tad pored mene je deset dana pre toga bio plaćen valjda 5.000.000 evra, a mi tad nismo imali ni dinar. Znam da sam rekao: ’Gde je pao ovaj pored mene, ja nisam imao pet evra, a on pet miliona’. Ja i dan-danas mislim da ta šansa nije bila baš onakva kakvom se danas predstavlja. Da, jeste bila stopostotna, ali ne baš u toj meri kako se često priča. Gledao sam taj snimak bezbroj puta. U tom trenutku se posle pričalo zašto nisam dodao Đorđeviću, ali ja u tom momentu nisam video nikoga. Nisam loše udario loptu. Golman je zakačio, lopta je ostala tu, možda je mogla da se odbije, možda je moglo svašta da se desi. Bilo je milion faktora u toj jednoj sekundi.
Da li ste znali da ćete igrati taj meč?
- Da, ali postoji još jedna stvar koju ljudi često zaboravljaju. Ja nisam igrao u Glazgovu. Bio sam povređen. Nisam trebalo da igram ni revanš protiv Rendžersa. Međutim, u tom trenutku je Kosanović tražio da igram.Ja bukvalno nisam mogao da obujem kopačku. Bol je bio nenormalan. Odveli su me kod pokojnog Rešada u Pančevo da mi namesti nogu. Čovek mi je tada rekao da su to „Isusovi bolovi“. Suze su mi same išle, nisam morao ni da se naprežem – od bola. I pored toga, isti taj dan sam odradio trening. Igrao sam praktično sa gipsom na nozi, sa jakim bandažima preko toga. Naravno, to nije opravdanje. Odmah da kažem – nije. Gol je trebalo da dam, bez obzira na sve. Ali činjenica je da sam bio daleko od idealnog stanja. I pored toga, mislim da sam tu utakmicu odigrao dosta dobro, imajući u vidu sve što mi se desilo prethodno sa povredom. Ostaje žal, to stoji. Ali isto tako mislim da u tom trenutku nismo bili dorasli Ligi šampiona. To je realnost.
Pošto se sada bavite trenerskim poslom, da li sebe vidite možda na klupi Crvene zvezde u nekoj budućnosti?
- Imam ambicije, naravno. Sticajem okolnosti, posle toliko godina, vratio sam se u Fudbalski klub Budućnost i apsolutno smatram da mi je tamo mesto. Ne volim da pričam okolo i da nešto ulepšavam, ali stvarno mislim da mi je tu mesto. Trenutno sam u sportskom sektoru, nisam preuzeo nijednu selekciju. Tu sam za praćenje treninga, uključen sam u rad kluba i mogu da budem uključen u sve procese. Zahvalan sam Budućnosti na ukazanom poverenju, jer je to naša najveća institucija i naš najveći klub. Moj cilj je da završim licence i moj cilj je da budem trener Budućnosti. Pre svega, cilj mi je i da budem selektor Crne Gore. A ako Bog da, cilj mi je i da budem trener Crvene zvezde. To su moji ciljevi. Naravno, do tih ciljeva nije lako doći. Znam da put nije jednostavan, ali sam spreman da se borim. Pa, Bože moj.
Da se vratimo na vaše početke. Da li je od početka fudbal bio jedina opcija ili ste se kao dete okušali i u drugim sportovima?
- Ko je mogao da razmišlja o tome da je samo fudbal u pitanju. To je bilo ono vreme, da se non-stop igralo ispred zgrada, non-stop se organizovalo, kao neki mini turniri i sve ostalo. I, jednostavno, smo se prepoznali u tome. Mada, iskren da budem, prepoznali su nas ti stariji ljudi, sa kojima smo mi igrali. I desila se ta varijanta, i dan-danas… i stalno ću to pominjati: Minja Ljumović, Dragi Vukčević i Duško Kažić, to su stariji momci s kojima smo non-stop igrali. Minja Ljumović, inače, to je skoro bivši selektor reprezentacije Crne Gore, mlađih kategorija… Došao je i zvao roditelje naše i poveo mene i Gorana u školu fudbala braće Miročević. I tako je krenulo. Nije bilo više dileme da li postoji neki drugi sport. Ostao je fudbal, i dan-danas smo u tome.
Da li je od početka bila Budućnost — kako je išao taj put?
- Jeste. To je bilo kao sad što imaju školice do prve generacije petlića, i posle toga Budućnost. Budućnost od prvog do poslednjeg trenutka, do prvog odlaska. To je jedan drugi dom, jedna druga kuća, kako god da se zove. To je jedan najlepši možda i period mog života. Od prvoga dana, od mlađih selekcija do seniora. Nije bilo dileme, to je samo bila Budućnost. Najveća fudbalska institucija u Crnoj Gori, sa najboljim navijačima, sa svim, ono što krasi jedan grad — to je za nas i bila, i ostaće samo Budućnost.
Kako pamtite prve treninge i te najmlađe dane u Budućnosti?
- Mislim da se to sve poklopi u životu. Ta generacija, te ’84, ’85, ’83, ’86, ’87… stvarno smo imali ozbiljne generacije. Iz generacija, naravno, izlazio je kvalitet pojedinaca, ali stvarno smo imali, moje generacije, nešto što je bilo nenormalno dominantno u Crnoj Gori. I posle toga smo čak igrali non-stop završnicu prvenstva sa ekipama iz Srbije.
U dresu Budućnosti ste bili i kao kapiten omladinski prvaci tada SR Jugoslavije?
- Tad je bio taj dvomeč sa Crvenom zvezdom. I na pomoćnom "Marakane" smo igrali utakmicu i dobili smo 4:0. I u tom trenutku, moj prijatelj Božo Milić mi je dao karticu i zvao me njegov otac, Baćko Milić. On je inače bio u omladinskoj školi Crvene zvezde, u periodu kad su tamo bili Nemanja Vidić, Nenad Lalatović i ostali. I kad me je zvao, rekao mi je: ‘Pa dobro, znaš kako? Nije sramota izgubiti od Crvene zvezde 4:0.’ A ja mu kažem: ‘Da, sve okej, ali mi smo dobili.’ I onda stoji ta varijanta gde on meni kaže: ‘Čekaj, vi ste dobili 4:0?’ Jer je to bila udarna vest.
Tada je usledio revanš?
- Da. Bio je revanš u Podgorici. Tad su prvi put došli „Varvari“ da podrže omladince Budućnosti. Mada, stvarno, u tom trenutku, u Crvenoj zvezdi ta generacija nije bila kompletna. Jer tad je to generacija Boško Janković, pokojni Dejan Milovanović, Basta… ne znam još ko je bio, mislim čak i Marko Perović… jer su oni već priključeni bili prvom timu. Mada Crvena zvezda i bez njih je imala dobru ekipu. Najavljivali su preokret u Podgorici i na kraj mi ih dobili i u Podgorici 1:0. I tad počinje smena generaciji u Budućnosti, gde tad Brano Milačić preuzima prvi tim i ubacuje sve nas mlađe u što bi rekli, u vatru. Jer Budućnost pre toga dugo nije bila u Prvoj ligi Srbije i Crne Gore, nego se borila za ulazak.
Da li je tada već bilo interesovanja Zvezde ili Partizana, pogotovo posle tih utakmica?
- Bilo je. Posle te utakmice sa Crvenom zvezdom mi smo, što bi rekli, prošetali se tom drugom ligom, 27 ili 29 bodova smo pobegli drugom, i već je počelo bilo interesovanje Crvene zvezde za mene. Mada je tu bilo i mnogo inostranih klubova, i jednostavno to je krenulo tako. Jer smo te godine u ligi Srbije i Crne Gore odigrali jednu sezonu gde smo bili ozbiljan hit. Mladi, niko nije znao ni ko smo ni šta smo, uglavnom jedna baš mlada ekipa koja je tada izborila i Intertoto kup, i već su počeli da nas traže sa svih strana.
Imali ste prilike da radite sa mnogim trenerskim veličinama, ali nekako se posebno izdvaja Grof Božović?
- Ja sam prošao stvarno mnogo ozbiljnijih trenera i pedagoga, i sve to što trenerski posao može da te nauči, ali ja mislim da je om jedan od najboljih trenera koje mi imamo. S vremena na vreme se i čujemo. Smatram i voleo bih da se Grof vrati u Fudbalski klub Budućnost, jer mislim da on to zaslužuje. Ništa jednostavnije od njegovog posla nema.
Kako ga pamtite, da li je bilo nekih anegodta?
- Ima jedna lepa priča kad je prvi sastanak naš, kad je preuzeo FK Budućnost. Došao je i rekao mi: ‘Burzo, šta igraš ti?’ Ja reko: ‘Šefe, polušpica.’ A on mi kaže: ‘E, sad si mi je*a majku. Jesi li polu ili špic?’ Ja sad ne znam šta da kažem. ‘Ja ne znam… pa to tako zovu’ , a Grof kaže ’Moraš da mi objasniš jesi li polu ili špic.’ I onda je počeo smeh. I on je meni samo objasnio jednu stvar: kad mi nemamo loptu — moj posao je da stanem na drugog štopera. On ima jednu rečenicu koju nikad neću zaboraviti: ’’Koliko je njih’ kažemo ’Deset i golman’, a on kaže ’A koliko je nas’, pa nastavi ’isto’. Poziciono, stanite čovek na čovek. Kad mi imamo loptu — radi šta god ćeš, ali svako igra odbranu. I jednostavno tako. Prosto. A na kraj mi tu polusezone, mislim, čak 13 kola nismo gol primili i osvojimo jesenju titulu. I onda se dešava što se dešava — nije bilo tad nešto dobro stanje u Budućnosti, neke relacije nam se nisu poklopile. I na polusezoni ja idem u Crvenu zvezdu, a on napušta Budućnost i ide u Grbalj. I na kraj Zeta osvaja titulu, ali ne bi osvojila da smo šef i ja ostali, sigurno.
Kako je došlo do transfera u Crvenu zvezdu?
- Mogu da kažem da je Grof uticao dosta na te stvari. Iako sam ja stvarno pre toga imao kontakt, ali tu se tad radilo nekim nenormalnim ciframa koje je Budućnost tražila za mene. Ja kao 18-godišnjak, mene su već tad tražili. Čini mi se da je Crvena zvezda nudila 600.000 evra, a Budućnost je tražila 1.000.000, što je tad bila baš nenormalna cifra. Da li je to urađeno da bih se ja zadržao još malo zbog Budućnosti ili bilo čega — nemam pojma. Ali znam samo da me Grof zvao i rekao mi: ‘Moraš da se mičeš odatle.’
Tu je takođe i čuvena priča o spuštanju telefona Piksiju?
- Tako je usledio poziv Dragana Stojkovića, predsednika kluba. Ja sam šetao i kada sam dobio poziv mislio sam da je šala. Tad je bio period prelaznog roka, i u tom trenutku smo se mi igrači šalili, zvali jedan drugog, sakrivali brojeve telefona. Meni kad je zvonio telefon, ja sam se javio Piksiju i sam rekao: ‘Važi, hvala, prijatno’ i spustio slušalicu. Da bi on stvarno zvao posle toga, sekund, i kaže da je stvarno. ‘Mi bismo voleli da dođeš u Crvenu zvezdu.’ Ja sam rekao: ‘Nikakav problem, ali samo se dogovorite s klubom.’ Ali to je već trajalo par godina — da idem pa ne idem — i onda on meni kaže: ‘Ništa, sutra će Dika Stojanović doći u Crnu Goru, ima sastanak sa čelnicima Budućnosti, i mi se dogovaramo posle oko svega.’ I ja to taj dan čekam, čekam, čekam… Ujutro do negde 6, 7, 8, dok nije zazvonio telefon, da dođem u hotel, da sednem sa Dikom Stojanovićem. I kako se to desilo — ja sam seo sa njim. I rekao: ‘Samo me interesuje…’ I on počne onako da mi objašnjava, što je normalno: kakav je klub, šta se očekuje… Ja sam pitao da li sam ja igrač Budućnosti ili Crvene zvezde. I on mi je rekao: ‘Ti, Burzo, od danas si igrač Crvene zvezde.’ Pružio ruku, hvala, rekao: ‘Čekaju me.’ A oko uslova — niko ništa, mene ne zanima, posle ćemo o uslovima. I tako je bilo. Mnogo igrača se izgubi ovde u Crnoj Gori, ako ne odu u Srbiju, pogotovo u Crvenu zvezdu Mislim da je to najbolja odskočna daska za dalju karijeru.
Dolazite u Crvenu zvezdu i odmah postižete gol protiv Bežanije, kako se sećate toga?
- Ma slučajno sam ga dao. Sećam se svega. Čak sam očekivao da ću početi utakmicu. Ne znam tačno ko se povredio u tom trenutku, ušao sam u nekoj ranoj fazi i postigao taj gol na debiju. I opet, sledeća utakmica, derbi na "Marakani" — izgubili smo od Partizana, ali opet, postigao sam taj gol u 90. minutu i ta priča je nekako lepo počela. Bili smo svesni da je Crvena zvezda u nenormalnoj krizi. To su bili počeci, do prve polovine godine sve je bilo u redu, a bogami posle toga je bila ozbiljna muka. Ali bili smo svesni gde smo i da je to jednostavno bila odskočna daska za sve posle. Tako da smo sve to prihvatili na pravi način. I mogu reći da su ljudi koji su tada bili u Crvenoj zvezdi bili dobri i transparentni oko svake moguće stvari. Nisu se krili iza tih situacija. Došli su i rekli: „Ljudi, samo radite svoj posao. Prvi novac koji stigne — biće vam plaćen taj jedan deo.“ Bila je to jedna dobra grupa momaka. Osvojili smo duplu krunu i posle toga kreće taj ozbiljan pad.
Bili ste deo kluba kada je ta kriza nastupila, a kako se sećate tih teških vremena?
- Imao sam tada 21, 22 godine... Onda se pojavio dug od 52 miliona, ali nismo se bavili tim stvarima, samo smo pokušali da radimo svoj posao. Jer naravno, sve što smo sada dogovorili na papiru — to će biti ispoštovano, samo je pitanje da li će biti redovno ili će kasniti. Desilo se da nismo primili platu devet meseci, ali niko nije razmišljao o tome. Mi smo igrači. Mi nismo uprava da bismo znali tačno o čemu se radi. Jednostavno je ispostavilo da nema... Posle mene, kada sam otišao onda sam pročitao da su neki igrači izbačeni iz svojih stanova... i to se dešavalo. Osim te krize, posle te duple krune, dominacije, bili smo zaista poštovani i cenjeni. Jednostavno je bila takva situacija da jedno ne može da postoji bez drugog.
Da li ste imali poseban motiv protiv Partizana, pošto ste imali solidan učinak u derbijima?
- Solidan? Ja bih rekao odličan. Sećam se tad da je bila neka anegdota da je Kežman valjda imao pet golova na pet derbija, a ja sam imao četiri gola na pet mečeva. Ovde smo baš juče pričali i jedan naš prijatelj dobija poziv od brata iz Srbije i on mu kaže: ’Evo ti ga ovde Igor Burzanović dao je jedan gol Partizanu’, ja se okrenem: ’A gde jedan druže, dao sam vam četiri’. ’Pa nisi valjda četiri?’, a kažem mu ja ’Imate sve na Jutjubu pa pogledajte, ne možete to da mi izbrišete.’ To jeste poseban motiv kad igraš protiv Partizana. Kada izađe raspored utakmica svi prvo gledaju kada je derbi. Tih sedam dana je nenormalno kakva je to euforija. Niti ljudi spavaju niti ništa. Mi smo doživeli da kad smo bili u karantinu na Autokomandi dan pred utakmicu dođe ne znam koliko hiljada ljudi da nas pozdravi. Osećala se fudbalska draž u vazduhu, stalno se pričalo o utakmici, osećala se tenzija, ali ona pozitivna, sportska.
Iz Podgorice se u Beograd preneo nadimak „Burzo Maradona“, kakav značaj on ima za vas?
- Ja i dan danas toga nisam svestan. To su navijači Budućnosti, "Varvari", počeli da pevaju još dok sam igrao za Budućnost. Valjda se sve to nekako poklopilo – način na koji sam igrao, stil igre, atmosfera na tribinama. A valjda to ide sa godinama. Kako budem stariji valjda će to više da mi znači. Naravno počastvovan sam tim nadimkom. Sticajem okolnosti to se pevalo mnogo puta, a nisam neko ko se hvali, ali moram ovo da istaknem jer na kraju krajeva meni je bitno. Evo na sto godina od osnivanja FK Budućnost sam najbolji strelac u istoriji kluba, to je 75 golova kao prvotimac.
Kako pamtite utakmicu protiv Bajerna u Kupu UEFA?
- To je bila stvarno ozbiljna ekipa. Ne sećam se tačno da li je tada igrao Roben ili Riberi, moguće da jedan od njih nije bio u timu, ali svakako su tu bili Lam, Toni Kros koji je tada bio u usponu, Van Bomel, Lusio… Stvarno strašna ekipa. Protiv takvog protivnika ti ne treba nikakva dodatna motivacija. To je utakmica koju samo čekaš da izađeš i da igraš. Sećam se jedne situacije kada sam ušao u igru. Bila je jedna duga lopta, ja sam ostavio povratnu loptu, Milijaš šutnuo što bi rekli „sa Banjice“ kad je dao onaj gol, onako, sa velike distance, praktično sa 35 metara. Posle smo se šalili, rekao sam mu: „Ah, kako sam ti je namestio?“, a on odgovara: „Ajde druže, ti mi namestio loptu? Ja dao gol sa 35 metara“. Tu pričamo i često da nam je Šmuci (Ivan) Ranđelović pokvario noć (smeh), pozdrav za brata Šmucija. Odbila se jedna lopta na centru i ja krenem jedan na jedan sa Lusijom. U tom trenutku mi se nešto desilo, kao da mi je lopta malo pobegla. Završim praktično kod korner zastavice, sačuvam loptu i vratim je nazad. Ne znam sada tačno ko mi je posle utakmice rekao: „Burzo, što nisi izdriblao Lusija, to ti je za prodaju, za sve.“ A ja mu kažem da sam hteo, ali sam u tom momentu mislio da su oko mene još četiri Lusija, a ne samo jedan. U svakom slučaju, jedno lepo iskustvo i jedna ozbiljna utakmica. Imali smo šansu, mogli smo i da dobijemo, ali i pored svega toga, mislim da je i remi bio veliki uspeh za Crvenu zvezdu.
Igrali ste u Zvezdi i sa brazilskim fudbalerima, pominjala se i zanimljiva anegdota sa Ailtonom.
- Ailton je tada došao kod nas. Mi smo ga godinama ranije gledali kao najboljeg strelca nemačke lige. Došao je u stanju u kakvom je došao, ali je kvalitet bio – nenormalan. Zaista nenormalan. Sećam se jednog treninga kada ga je Dušan Bajević jednostavno maltetirao, kao ili treniraj ili nemoj da igraš. U jednom trenutku se Ailton iznervirao, uzeo loptu, izdriblao sve i dao gol, i onako u fazonu: „Ja sa ovima da igram?“ I izađe sa treninga, počne da šeta oko terena. Mi smo svi popadali od smeha. Naravno, imao je višak kilograma, ali kvalitet je bio ogroman. To je sigurno bilo dobro i za promociju Crvene zvezde. Mislim da je tu bio u pitanju i neki sponzorski dogovor, ali u to sada ne bih ulazio. U svakom slučaju, to su imena koja su ostavila vrhunski trag u fudbalu.
Koga pamtite kao glavnog šaljivdžiju u svlačionici Crvene zvezde?
- Apsolutno, u tom periodu neprikosnoveni su bili Zoran Banović i Boban Bajković. Bajko je tada bio golman Crvene zvezde. Njih dvojica su bili neprevaziđeni. Svi znaju šta su oni radili, kako su smišljali te stvari i odakle im je to dolazilo. Imali smo stvarno jednu sjajnu grupu momaka. Provodili smo dosta vremena zajedno – sa Bajkom, sa Milijašem, sa pokojnim Dejanom Milovanovićem, sa Anđelkovićem… U jednom periodu je bio i Milan Purović. Generalno, sa svima sam bio u dobrim odnosima, ali što se tiče humora i atmosfere, Banović i Bajković su bili broj jedan. Često sam se pitao odakle su im takve ideje padale na pamet.
Kada se osvrnete na vaš period u Crvenoj zvezdi, da li mislite da ste mogli nešto više ili ste zadovoljni?
- Ne, baš sam zadovoljan. Bilo je tu mnogo problema, ali mene to lično nije zanimalo. Meni je jedino smetalo kada sam zdrav, kada sam najbolji, a ne igram. Ja nikada nisam planirao da se obogatim od fudbala, da jurim pare. Mene je zanimalo samo da igram. Sećam se da mi je pokojni Goran Bunjevčević, dok je bio sportski direktor, rekao jednu rečenicu koja mi je ostala u sećanju – da za taj period kada sam igrao, a to je bilo malo, statistički ne postoji bolji igrač u Crvenoj zvezdi. Kada god sam bio na terenu, nešto sam uradio, da li sam dao gol, da li sam asistirao. Prosto to što sam igrao, sam koristio. Voleo sam da iskoristim svaki minut koji sam dobio. Zato sam i trajao, zato su me ljudi i vratili.
U medijima se pominjao sukob sa Mirkom Vučinićem posle kojeg više niste igrali za reprezentaciju. Kako je došlo do toga?
- Bila je to prva utakmica kvalifikacija, mislim da je bilo za Evropsko prvenstvo. Igrali smo protiv Bugarske. U Crvenoj zvezdi smo tada igrali zajedno Blago Georgijev i ja.Ušao sam u igru negde oko 80. minuta, baš umesto Mirka. U samom finišu utakmice, mislim da je bio 92. minut, mi vodimo 2:1. Ja izađem visoko na štopera, na nekih 60–70 metara od našeg gola, lopta ode desno, pa u sredinu, prekid, i šut Blaga sa 16 metara – 2:2 i kraj. Posle toga, Blago mi traži da se zamenimo za dres. Ja mu kažem da ne mogu da dam dres, jer je to bio početak reprezentacije Crne Gore i nismo imali opremu za razmenu. Blago se u tom trenutku okreće i prema našoj klupi i vidi Mirka, pa me pita: „Vređa li on tebe?“. Ja se okrenem, a on meni sve po spisku. Dao sam javnu izjavu da je on to tražio. Nikada nisam dobio demanti. I ostalo je tako – da sam ja jedini krivac. Ja znam da nisam bio jedini krivac, ali to je prošlo. Nikome ne zameram. Život ide dalje.
Na polusezoni 2009. godine odlazite iz Crvene zvezde i vraćate se u Budućnost.
- Da, nakon toga sam se vratio u Crvenu zvezdu. I onda sam konačno napustio klub. Ali pre nego što sam otišao u Budućnost, meni su tad na "Marakani" nudili da idem za Južnu Koreju. Imao sam sastanak sa Markom Miškovićem, Ilijom Ivićem, Mazom Vasilijevićem i Vladanom Lukićem. Ponudili su mi 500.000 evra da idem u Južnu Koreju. Ja sam to prihvatio da idem za Južnu Koreju. U tom trenutku meni Marko Mišković kaže za cifru, ali mi šapuće na uho da idem na pozajmicu. Ja to nisam hteo prihvatim. Rekao sam im da ja nisam igrač za pojzamice, ja sam igrač za transfer. Vi uzmite koliko god hoćete. Neću da idem da se dokazujem tamo, tad je nastao ozbiljan haos. Tada me je i zvao Ilija Ivić, i počeo da viče na mene, a ja rekao: „Jel vičete na mene? Gde ste sad ću da dođem u kancelariju da normalno porazgovaramo“. On mi kaže: „Burza jel ti znaš koje su to pare?, a ja ću: „Mene to ne zanima, ja neću da idem na pozajmicu. I nemojte da vičete na mene, ni moji kod kuće ne viču na mene“. Ivić onda kaže: „Nećeš ići na pripreme“, ja rekao „Nema veze, neću na pozajmicu“.
Tada je stigao poziv Budućnosti?
- Ja sam tad imao odličan ugovor sa Crvenom zvezdom, ali to prosto više nije bilo to. Ivić mi je onda rekao da će on da mi nađe klub. Ja se vratim kući u Podgoricu, sedim sa prijateljem i on meni kaže: „Što se ne bi vratio u Budućnost?“. Meni je to bila poslednja misao, jer su me tad na pozajmicu tražili i Legija i neki poznati klubovi, ali ja nisam hteo. Dogovorio sam se tad sa Budućnosti. Uđem tad u igru kod pokojnog Ješića, koji je bio trener. Ja tad nisam prošao pripreme i znao sam da neću početi, ali sa klupe uđem protiv Dečića i dam dva gola i mi pobedimo 3:1. Tu sezonu završim sa 15 golova i 10 asistencija, a već posle prve utakmice me je zvao Ilija Ivić. „E majstore, e doktore, znao sam da samo treba da igraš“, ja rekao: „Vi ste me oterali, vi kao sportski direktor ste mi rekli to što ste mi rekli i niko drugi“, ali posle toga smo ostali u dobrim odnosima. Posle toga se vraćam u Zvezdu, a oni mi nude i traku i sve, ja im kažem da meni to ne treba. Hteo sam samo pola godine da dobijem prostor da se dokažem da igram, pa ako to ne bude kao dobro ja idem kući. U tom trenutku igra se utakmica protiv Rudara iz Velenja u Evropi, Pižon je tad bio trener. On je tad pravio postave koje će da igraju ako je nerešeno, ako vodimo ili ako gubimo. I mene nema ni u jednoj varijanti. Ja ga pitam posle treninga: „Šefe jel imate minut? Ja od danas idem kući, da sačuvam glavu jer mi već glava nije bila na svom mestu“, a on meni kaže: „Ali Burzo ti meni trebaš“, ja sam mu odgovorio: „Ja izgleda ne trebam nikom osim mojima kući“. I otišao sam posle toga.
S obzirom na to da ste igrali za Crvenu zvezdu, kako danas gledate na igru i rezultate Zvezde u ovoj polusezoni, u Evropi i u prvenstvu?
- Ovo što danas radi Crvena zvezda, ja ne znam koliko već traje, sedam, osam, deset godina. I kada dođeš u situaciju da igraš Ligu šampiona, da dobiješ Lil, da dobiješ Šturm, to je jednostavno ono što se čekalo. Čekalo se da Crvena zvezda dođe na svoj pravi put i da funkcioniše na način na koji danas funkcioniše. Ja sam i dalje u kontaktu sa dosta ljudi iz prvog tima Crvene zvezde. Iskreno, bio sam baš počastvovan kada su me zvali na proslavu titule. Znam da je to bilo posle utakmice protiv Novog Pazara. Bio sam gost i ostao sam u kontaktu, pogotovo sa Boškom Đurovskim, koji je, po meni, jedan veliki brat. Crvena zvezda je danas u svakom mogućem smislu stabilna – finansijski, rezultatski. Titule, duple krune, Evropa svake godine. To je ogroman pomak u odnosu na period o kome smo ranije pričali.
Dejan Stanković je ponovo promovisan u trenera Crvena zvezda. Mislite li da je ovo pravi trenutak za njega, posle svega što je prošao prethodnih godina?
- Ako me pitate za to, ja mogu samo prvo da kažem – svaka čast Vladanu Milojeviću. Mislim da je on neko ko je uradio nenormalan posao za Crvenu zvezdu i vidi se da je čovek na svom mestu. To je jednostavno moralo da se desi, da se u jednom trenutku opet rastanu. Bolje on zna sve to nego ja što pričam, ali on je čovek koji je prvi put posle toliko godina odveo Zvezdu u Ligu šampiona, nastavio je svoj posao, vratio se i opet uradio ozbiljan posao. Ja stvarno mislim da će se on, ako Bog da zdravlje, ponovo vratiti u Crvenu zvezdu. A što se tiče Dejana Stankovića, on je za mene bio idol kao i Siniša Mihajlović, zbog njih sam navijao za Lacio. Moj prvi autogram je bio upravo Dejana Stankovića. Mislim da o njemu ne treba trošiti previše reči. To je ime svetskog fudbala, čovek koji je radio u velikim klubovima, pravi zvezdaš i prava osoba da nastavi tamo gde je Crvena zvezda trenutno stala.
BONUS VIDEO
Slične vesti
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavite komentarOstavite komentar
Komentari
Ilic novak
Rendžers zvezda
Ilic novak
Bravo burzovic
04.01.2026
11:30
2Komentara