Prvu bananu pojeo sa 8 godina, šunka i čokolada bile sloboda: Potresna ispovest Kivua koja tera suze na oči

Nakon što je sa svojom ekipom proslavio osvajanje duple krune, legendarni rumunski fudbaler i nekadašnji stub odbrane milanskog Intera Kristijan Kivu, seo je prekoputa novinara italijanskog lista "Korijere Dela Sera" i otvorio dušu kao nikada pre u karijeri.

Čovek koji je sa Dejanom Stankovićem pokorio Evropu pod palicom Žozea Murinja, ogolio je svoj život do koske - od surovog odrastanja u komunističkom režimu Nikolaeja Čaušeskua, preko prerane porodične tragedije koja ga je obeležila, pa sve do analize modernog fudbala, opasnosti koje donose društvene mreže i krize koja iz korena potresa italijanski fudbal.

EPA

Uprkos svemu, Kivu ističe da ga za prve korake vežu isključivo lepa sećanja, uprkos strogim okvirima režima u kojem je njegova domovina grcala.

- Bio sam srećno dete. Imao sam malo stvari, samo ono što je komunistički režim u Rumuniji dozvoljavao. Ali odrastao sam uz vaspitanje koje sam dobio od roditelja, kao strastveno dete sa željom da ne izgubi tu sreću. Imali smo malo, ali radovali smo se svemu. Fudbal me je opčinjavao jer je moj otac bio bivši igrač. U to vreme je trenirao jedan amaterski tim. U detinjstvu sam bio srećan i željan da otkrijem šta će mi sve život ponuditi. 

Sama ljubav prema magičnoj igri rodila se u skromnim uslovima.

- Bila je to teniska loptica kojom sam se igrao kod kuće, proučavajući njenu putanju, mehaniku driblinga i šuta. Sećam se te teniske loptice kako leti ka svim zidovima u sobi. Udarao bih je glavom, a ona bi završila u vratima spavaće sobe, koja su za mene postala mreža golmana. 

Međutim, kada je bio na samom pragu profesionalnog fudbala, doživeo je najteži životni udarac, izgubio je oca koji je bio njegov najveći oslonac.

- Imao sam 16 i po godina. Želeo sam da mu dokažem ono što je oduvek verovao o meni, a što sam tek kasnije saznao od majke: da mogu da odrastem u odgovornog čoveka i da sam prokrčim svoj put. To mi je bio jedini cilj u životu: da mu pokažem da mogu da uradim lepe i ispravne stvari, kao zreo momak. Nažalost, nije stigao da me vidi kako odrastam. Na dan kada je preminuo bio sam u karantinu sa timom i imao sam vremena da se oprostim od njega. Sledećeg dana, baš kako bi on to i želeo, bio sam na terenu i igrao utakmicu. 

Taj tragični gubitak preko noći je transformisao dečaka u zrelog čoveka, a reči izgovorene na samrtnoj postelji postale su njegov životni moto.

- Rekao sam mu da ne brine, jer ću postati veoma odgovoran i da ću se brinuti o celoj porodici. Odjednom sam odrastao, i to obećanje mi je uvek bilo pred očima. Ta obaveza me drži čvrsto na zemlji, i u dobru i u zlu. 

Sećanja na dramatične istorijske momente i pad Čaušeskovog režima krajem 1989. godine, kada je imao svega devet godina, i dalje su sveža.

- Bilo je to pred Božić. Otac je radio kao mašinski tehničar u fabrici naoružanja. Fabrika je bila zatvorena i svi zaposleni su dobili naređenje da čuvaju strateška mesta. Jedne večeri, otac je došao kući i rekao da mora na stražu, a nas je upozorio da ne izlazimo iz kuće jer su u Temišvaru počeli da pucaju na demonstrante. Tu noć smo proživeli u velikom strahu; pucnjava se čula čak i do naše kuće. Imam jedno precizno, urezano sećanje: moj otac izlazi iz kuće uveče, sveže obrijan, a sledećeg jutra se vraća sa bradom. 

Trener Intera Kristijan Kivu EPA

Rumunija je u tim trenucima ključala, a porodica Kivu je kroz radio talase hvatala signale slobode.

- Da, svi smo nestrpljivo iščekivali da shvatimo šta se dešava. Režimske vesti su umanjivale značaj svega toga, ali mi smo slušali Radio Slobodna Evropa i shvatili da se režim tetura. Mislio sam da će uspeti da pobegne. Ali onda su ga uhvatili, sudili mu na licu mesta i istorija moje zemlje se promenila. 

Kada se danas govori o slobodi, nekadašnji defanzivac ističe da su prioriteti dece u to vreme bili potpuno drugačiji od današnjih.

- Želite li istinu? Mogućnost da imaš stvari. Da živiš normalno, da jedeš normalno. U to vreme smo imali pravo na samo dva litra mleka, nekoliko jaja, malo ulja, a hleb samo subotom. Sloboda je značila parče šunke, kockicu čokolade. Možete li da verujete da sam prvu bananu pojeo sa osam godina? 

Uprkos nemaštini, prelomni trenutak i odluka da krene očevim stopama dogodili su se upravo u tim najtežim trenucima.

- Sa devet godina. Još uvek smo bili pod režimom, a u školu fudbala sam krenuo baš tog decembra. Moj san je bio da imam platu koju ću donositi kući. Baš onako kako su radili moji roditelji – brojali bi ušteđevinu na kraju meseca i sklanjali je. Želeo sam da budem kao svoj otac. 

Kada je konačno uspeo i obezbedio egzistenciju, prva misao bila mu je da se oduži ženi koja je podnela najveći teret.

- Kuću. Kupio sam majci mnogo poklona, ali nijedan nije bio dovoljan da joj uzvratim za sav trud koji je uložila, ostavši sama, da odgaji moju sestru i mene. Ona mi je uzvratila svojim ponosom zbog moje kariere, zbog toga što sam se školovao i što sam održao obećanje dato ocu. 

Kao šef stručnog štaba, Rumun se svakodnevno suočava sa izazovima modernog doba i otuđenošću među mladim igračima.

- Pronaći harmoniju među decom koja, uglavnom, imaju prilično izražen ego, nikada nije lako. Danas postoji veća radoznalost, ali i veći individualizam hranjen svetom društvenih mreža – za koji pokušavam da ubedim svoje igrače da nije stvaran. U timu je važna briga o drugome, razumevanje onoga što druga osoba želi, šta joj je potrebno, šta oseća. Moraš da razmišljaš o tome da li ono što radiš, u svlačionici ili na terenu, smeta tvom saigraču. Briga o drugome pobeđuje ego, jer nam osetljivost i empatija prema drugima pomažu da zajedno prevaziđemo teškoće. 

Upravo zbog toga veruje da se uloga trenera u današnjem fudbalu duboko prepliće sa ulogom roditelja.

- Znam da često imam posla sa odraslim ljudima koji ponekad mogu izgledati kao deca. Njihovo poštovanje je važno, ali ljubav koju osećaš prema ocu ipak nije ista stvar. Jer igrači znaju da sutra mogu da odu i nađu drugog „oca”. Deca su deca za ceo život. Svojim igračima jasno stavljam do znanja da bih učinio sve za njih. Da sam tu ako im zatrebam. Blizak sam sa njima. Nisam od onih trenera koji smatraju da bliskost umanjuje autoritet. Autoritet ne proističe iz uloge, već iz načina na koji se ponašaš. 

Trener Intera Kristijan Kivu EPA

Taj zaštitnički instinkt Kivu je demonstrirao i u praksi, kada je stao iza svog igrača u izuzetno teškom momentu.

- Kao trener, razumem važnost stvaranja grupe, harmonije, toga da te igrači vole, kao i prihvatanja činjenice da se greške dešavaju. Te večeri sam odlučio da uradim stvari na svoj način i da zaštitim svog igrača do samog kraja. Otac verovatno to radi. Pokušao sam da ga utešim. Znao sam da bi mogao da bude slomljen zbog poniženja kojima je bio izložen, iako je on snažan momak koji nikada ne odustaje. Tih dana je stavio masku kako bi nas ubedio da je sve u redu. Ali nismo mogli da ga ostavimo samog. I ekipa je to cenila. 

Svestan je Kivu da se fudbalska mapa menja i da stara slava više ne donosi rezultate.

- Mi tek počinjemo; imamo još mnogo toga da naučimo. Ja sam se profesionalno usavršio za godinu i po dana, a iskustvo je teško kupiti. Oni koji su došli pre nas imaju trofeje, vreme, mentalnu bistrinu i smirenost neophodnu za upravljanje many situacijama. Sve su to stvari koje ne možete kupiti na tržištu transfera. Mi smo verovatno otvoreniji za nove stvari; želimo da izađemo iz zone komfora, iz onoga što je već viđeno. Ne zadovoljavamo se nečim što je urađeno samo „dobro”; želimo da možemo više, i nebitno je ako to u početku deluje zbunjujuće. 

Na samom kraju, osvrnuo se na bolnu temu, tačnije duboku krizu i poniranje italijanskog fudbala na reprezentativnom i klupskom nivou.

- Verovatno smo malo zaostali, kako finansijski, tako i sportski. Engleski klubovi sebi mogu da priušte održavanje konkurentnog nivoa kada su u pitanju troškovi i plate, što je ovde nezamislivo. Ono što mora da se poboljša jeste rad u omladinskim pogonima. Želimo da gurnemo decu na teren, ali, budimo realni, ako izgubimo dve utakmice, to se smatra katastrofom. Pritisak je prevelik. 

Kao glavni problem označio je nestrpljenje javnosti i stalnu trku za instant uspesima.

- Želimo rezultate odmah, a ne dugoročne projekte. Fudbal postaje opsesija i gubimo bistrinu. Svi komentarišu sve, a društvene mreže preuveličavaju tonove. Želimo stvari na brzinu, radije biramo prečice nego glavne puteve. Moramo imati ravnotežu u porazima, a to kažem pre svega sebi – i u pobedama. Prvog dana kada sam stigao u Inter, rekao sam: "Nisam savršen niti ću to ikada biti. Ali zajedno možemo da uradimo velike stvari". I tako je i bilo - zaključio je Kivu. 

BONUS VIDEO