Ona nije samo lepa i zgodna, već i jedna od boljih poznavateljki košarke među evropskim sportskim novinarima. Deniz Aksoj nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Gde god da se pojavi ova Turkinja oduševljava harizmom, pozitivnim stavom, pristupačnošću i skromnošću.
Pored toga što je atraktivna, Deniz je i veoma uspešna. Radila je na brojnim televizijama u matičnoj zemlji, a danas je reporter Evrolige za intervjue pokraj terena, što joj je oduvek bila velika želja.
Savršeni izgovor engleskog jezika, originalna i stručna pitanja upućena sagovornicima i generalno vredan rad postavili su je možda i na prvo mesto u novinarskoj branši kada je elitno takmičenje "starog kontinenta" u pitanju.
Kada se u obzir uzme sve spomenuto, Aksojova je i sama poželjna sagovornica, stoga je portal "Sportinjo" kontaktirao sa njom kako bi uradio novogodišnji intervju.
Zbog čega niste došli na večiti derbi u Beograd? Navikli smo da budete prisutni.
- Mislila sam da dođem na derbi, jer je tu uvek sjajna atmosfera, ali kada sam videla da je Željko Obradović podneo ostavku, odlučila sam da sačekam sa posetom derbija. Veliki fan sam Željka Obradovića, zaista veliki. Zbog toga sam bila malo tužna, jer je to značilo da ga neću videti, ali dala sam sve od sebe da promovišem derbi, jer obožavam srpski derbi koji je najbolji u Evroligi. I treba da bude promovisan, jer je to najbolji derbi na svetu. Da je Željko bio tu možda bih došla.
Kako ste reagovali na ostavku Željka Obradovića?
- Pročitala sam vest i bila sam -"vau". Ovo nije normalno. Zašto? To sam se pitala. Šta je problem? Šta je razlog? Ali kada sam pročitala šta je Željko rekao javnosti, razumela sam ga, ali sam bila veoma tužna. I bilo je neočekivano, pogotovo što je iste te nedelje Etore Mesina napustio Armani. Šta se dešava u košarci sa legendama? Sa najvećim ikada? Željko je najbolja figure u košarkaškom svetu za mene, a da je iz Srbije. To što ga neću videti pored aut linije ili to što ga neću intervjuisati pored terena, čini me veoma tužnom.
Sa ćerkom Željka Obradovića ste u bliskim odnosima. Da li ste pričale o odlasku trenera iz Partizana?
- Pričale smo, naravno. Čak sam se videla sa njom u Grčkoj, ona mi je jedna od najboljih prijateljica. Ne bih o tome da pričam javno, jer je poštujem njihovu privatnost. Ona zna kako se osećam po tom pitanju i ja znam kako se ona oseća. Letujemo zajedno u Turskoj ili u Grčkoj i razlog zbog kojeg sam došla na utakmicu Partizana i Fenerbahčea je zato što mi je ona rekla "dođi".
Kada već pričamo o večitom derbiju, da li možete da kažete ko su bolji navijači - "grobari" ili "delije"?
- Ne mogu da se odlučim (smeh). Previše je teško, obe strane su strastvene. Gledala sam i Zvezdu i Partizan u derbiju kada su domaćini, ali ja sam Turkinja, meni su oni na istom nivou. Možda ću u budućnosti moći da odlučim kada budem odgledala više utakmica uživo. To je kao da me pitaš da li više volim ćevapčiće u Srbiji ili pastu u Italiji, ne mogu da odlučim. Oba su najbolja.
Ko Vam je omiljeni srpski košarkaš i zašto?
- To je za sada Nikola Jokić, naravno. On je sa druge planete. Pratila sam ga u NBA finalu za tursku televiziju, pa sam bila na utakmici Denvera kada je osvojio titulu. Gledala sam sve, ispratila sam sve... Videla sam ga kako slavi i ne dajući ono što su mediji tražili od njega (smeh). Osećam se veoma srećno što sam svedočila tom događaju. Jokić je iz Evrope, imamo iste korene, pa je lepo videti koliko je uspešan u NBA ligi. Ponosna sam na njega.
Da li imate neku zanimljivu anegdotu iz Denvera?
- Dok su slavili osvajanje prstena prisustvovala sam kako su se bacali u bazen i kako je "padala kiša" alkohola, htela sam da uđem u svlačionicu, ali sam bila tako, tako preplašena. Mnogo sam se postidela i plašila sam se da budem tamo. Sama. Razmišljala sam da li da uđem. Nisam, i dan danas žalim zbog toga. Da jesam, mogla sam da vidim Nikolu Jokića i Džamala Mareja kako slave. Ne mogu da prebolim to. To bi bila uspomena za ceo život. Ali ne, plašila sam se što sam bila sama i brinula se da će nešto da se desi kameri.
Više puta ste boravili u Srbiji. Koja mesta posećujete kada dođete?
- Volim sve. Bila sam toliko puta da mogu da kažem da veoma dobro poznajem Srbiju. Čak sam išla i u Sombor da gledam Jokićev tim kako igra utakmicu. Išla sam tamo sa prijateljicom koja se zove Ljiljana i na putu do Sombora smo se zaustavili u jednom selu, ne sećam se imena. Tamo je bio jedan restoran koji je služio tradicionalnu hranu. Nikad neću zaboraviti supu i meso koje sam jela tamo! Bila sam i u Čačku i u drugim mestima. Što se tiče Beograda, mislim da ima najbolji noćni život u Evropi. Mojim prijateljima iz Turske govorim da im nije potrebna viza, da je samo potrebno da odu i zabave se. Za nas Turke Srbi su najlepši i najzgodniji. I muškarci i žene! Možda zato samci odlaze tamo da slave Novu godinu (smeh).
Beograd je poznat po noćnom životu. Da li ste posetili neki klub?
- Kada je Beograd bio domaćin jednog fajnal-fora, na jednoj žurci sam videla Nikolu Jokića! Prisutan je bio i moj prijatelj koji je inače trener i odmah sam ga zamolila i to dok je žurka trajala: "Možeš li molim te da me fotografišeš sa Nikolom Jokićem, jer sam veliki fan?". Tada je uhvatio Jokića za rame i rekao da ova devojka želi fotku, a Nikola je bio toliko fin... Zamislite, možda nije hteo da ga "smaram", ali je odmah pristao. Napravili smo fotku, bila sam obučena u farmerkama, objavila sam je, a on se onda okrenuo i nastavio da pleše. I to je moj omiljeni momenat iz noćnog provoda koji sam ikada imala!
Kako se Nikola ponašao kada ste ga zamolili za fotografiju? Poznato je da ne voli da bude u centru pažnje.
- Mogao je da kaže: "Ne sada, plešem", ali bio je mnogo fin i ljubazan. Ovo nikad nisam nekome rekla i ovo je prvi put ovo da kažem. Nikola je jedina poznata ličnost sa kojom sam se slikala. Stvarno mu se divim, on je legenda. Prosto, morala sam da ga zamolim. I to se sve dogodilo u Beogradu.
Ko je od košarkaša ostavio najveći utisak na Vas?
- Alperen Šengun. On mi je maltene familija. Kada je počelo njegovo putovanje, ja sam uvek bila tu sa njime kao starija sestra. Bila sam njegov predstavnik za medije kada se prijavio za NBA Draft, kada je prešao u Hjuston... To je momak sa ogromnim srcem. Njegovo srce je veće od njegove karijere. Zna šta želi, naporno radi... Ne možete da zamislite koliko naporno radi. Kada dođe u Tursku na odmor, on odmah vežba čim se probudi. Moja prijateljica i ja kada ga pozovemo, često nas odbije zato što naporno trenira. Divim se njegovom mentalitetu, košarkaškoj inteligenciji, srcu, ličnosti... Mislim da će ljudi uskoro to shvatiti. Veoma je skroman momak. Mnogo sam ponosna što sam kao njegova starija sestra u životu. Uvek ću biti uz njega.
Čuli smo da Šengunu smeta kada ga zovu "bejbi Jokić".
- Naravno. Nisam nikada o tome pričala sa njime. Svako od nas je jedinstven na neki način, tako i Alperen. Naravno, njemu je jedan od idola bio Jokić dok je odrastao i to zbog stila igranja, ali ne više. Zašto bi nekoga nazivao "bejbi neko". Nisam ga nikada pitala da li mu se to ne dopada, ali meni se ne bi dopadalo. Nije originalno. On ima svoje ime i prezime. Možda čak i Nikola Jokić ne želi tako da ga nazivaju.
Kako je došlo do toga da postanete sportski novinar?
- Moj otac je dugo vremena bio doktor u Efesu. Više ne radi to, ali je bio u timu sa Oktajem Mahmutijem, Kasparsom Kambalom, Erginom Atamanom... Bio je deo legendarnog tima Efesa koji je osvojio Kup Radivoja Koraća. I ja sam odrastala u njihovoj blizini. Tako sam zavolela sport, pa sam se kasnije preselila u Italiju da studiram novinarstvo. Čak sam i tamo pomno pratila košarku, gledala utakmice Armanija i putovala u Vareze i Brešu kako bih bila na utakmicama. Onda mi se u glavi rodila ideja da spojim novinarstvo i sport, mada nisam nikada želela da radim fudbal, već samo košarku. Tako sam došla do toga da imam košarkašku emisiju, gde sam svake nedelje imala gosta, a sada sam reporter pokraj terena.
Da li postoji nešto što niste ostvarili u karijeri, a da biste voleli?
- Mislim da sam već ostvarila svoje ciljeve. Radim za Evroligu, radila sam NBA ligu, mislim da ne postoji ništa više što mogu da uradim osim da odem i živim u Americi, ali to nije moj cilj zato što cenim Evropu, moje korene, moju nacionalnost, moju porodicu, sebe, moje prijatelje... Što se tiče košarke, ukratko, mislim da sam sve postigla. Ipak, u životu bih želela da pomognem mlađim generacijama u košarci. Još ne znam kako, ali želim da budem glas devojčicama da im pomognem da nađu svoje mesto u sportu. Sada samo tražim način kako ću to da uradim. Mada, možda imam jedan cilj. Volela bih da budem voditeljka u Formuli 1. U Turskoj sam pokrivala trke, radila intervjue sa vozačima i volela bih da to odvedem na viši nivo.
Koja je najluđa stvar koju ste uradili da biste napravili priču?
- Na jednoj digitalnoj platformi sam imala emisiju koja se zvala "Jedan na jedan sa Deniz Aksoj". Gosti bi se javljali onlajn, preko video poziva i koncept emisije je bio kao kviz, među njima su bili i Kajl Hajns, Nemanja Nedović, Šejn Larkin... Sećate li se Džejsona Tompsona? Zvala sam ga jednom prilikom i dogovorili smo se da odradimo u intervju u četiri popodne po turskom vremenu. Nešto se desilo kod njega, tehničke prirode, pa me je pitao da li mogu da sačekam osam sati. Bila sam u fazonu: "Šta?!". Tada sam rekla mojim saradnicima, izvinila im se i rekla im da moramo da čekamo do ponoći. I čekali smo, a kada mi se konačno javio, tražio je još dva sata vremena. I opet smo ga čekali i na kraju smo odradili intervju. Prosto, obećala sam da ću to uraditi, a ja obećanja ne kršim. Ako ti nešto obećam, to je to. To će se dogoditi.
Da li je bilo nekih neprijatnosti dok ste vodili tu emisiju?
- Ima jedan igrač koji je učestvovao u našem kvizu i toliko je sve ozbiljno shvatao da se uopšte nije smejao. Zaboravila sam mu ime, ne igra više. Tada sam donela odluku da ne objavimo tu epizodu kviza, da je obrišemo. Mnogo sam detaljna. Ako je dobro, dobro je, ako nije, onda nije. Takva mu je ličnost ispostavilo se. I njegovi saigrači su mi rekli da je on prosto takav.
Šta radite u slobodno vreme? Koji su Vam hobiji?
- Jahanje konja, jedrenje na dasci, tajlanski boks (maj-taj), putovanja i... Hrana (smeh)! Ako me odvedeš u neko selo u Srbiji i ako baka odande kuva nešto, želim da kuvam s njom. Radoznala sam, volim da otkrivam stvari, što često uključuje hranu. Isto tako treniram mnogo, zato što radim na televiziji. Volim i surfovanje i snoubording. Volela bih i naučim kako da sviram neki instrument. Nekada sam svirala violončelo, ali želim još nešto osim toga. Možda klavir.
Dakle, možemo da zaključimo da uživate u adrenalinskim sportovima.
- Da, obožavam adrenalin. Kada jedrim na dasci, osećam da kontrolišem vetar. Tada osećam slobodu. Ja, vetar, Bog... Mnogo volim prirodu. Ne možeš da kontrolišeš vetar, već ti da se adaptiraš na struje, da balansiraš... Volim da radim stvari koje ne mogu u potpunosti da kontrolišem. To je ono što život čini prelepim po mom mišljenju.
Nešto ranije se smatralo da je novinarstvo muška profesija, ali sada je došlo drugo vreme. Da li ste se susretali sa predrasudama?
- Mnogi pričaju kako je teško biti u muškom svetu. Nije teško. Kada čujem moje koleginice da nije lako... Ne! Lako je! Ako imaš sopstvenu ličnosti, ako znaš sa čime se suočavaš, ako imaš znanja i ako postavljaš originalna pitanja, mrzim kada neko postavlja uobičajena pitanja, onda je lako. Na primer, nedavno sam bila u Milanu i zvala sam Brajanta Danstona i njegovu ženu Anu na večernju žurku. Ako imaš takvo prijateljstvo sa njima i ako budeš ozbiljna uživo u programu, to su dve različite stvari. Oni tada shvate da znaš o košarci i samim tim te više poštuju. Kada postaviš neko pitanje, a da nije "kako se osećaš?". Tada je onda posao lak. Kada poznaješ košarku. Ako to znaš, onda ništa nije teško. Ljudi poštuju žensko prisustvo, mi smo kao cveće u polju. Čak je i prednost biti žena u muškom svetu. Ne verujem u to s*anje da je ženama teško u košarci. Primera radi, kada sam propustila da odgledam dve utakmice Evrolige, ostala sam budna do četiri ujutru kako bih ih odgledala i hvatala beleške. To je moj posao, od toga živim. Tako zarađujem. Ako želim da se probijem i da postanem idol novoj generaciji devojčica, moram naporno da radim. Zato sam radoholičar.
Da li u Vašem životu postoji neko iskustvo koje Vas je promenilo kao osobu?
- Da budem iskrena, ne. Nisam se nešto menjala, ista sam osoba kao i pre. Trudim se da budem skromna, da komuniciram sa obožavaocima, da odgovaram na njihove poruke... Ne verujem u ego. Mislim da ego moramo da balansiramo i da prosto budemo normalni.
Da li ponekad osećate pritisak kao javna ličnost?
- Oh, da. Na primer, kada pričam o privatnom životu sa prijateljima u restoranu, primetim da neko sa stola pored nas prisluškuje. Ponekad moram da budem tiha, da menjam mesta na koje idem... Desilo mi se da sam morala da napustim novogodišnju žurku zato što je cela ekipa Fenerbahčea bila tu. Zato što poštujem svoj posao, nisam želela da pravim pometnju, jer bi moglo da dođe do nesporazuma s obzirom na to da sam novinarka. Desilo mi se i da primetim neke navijače kako me slikaju i onda želim da promenim mesto. Ponekad osećam pritisak, ali ne brinem previše o tome. Oni su deo naših života, čak volim da vidim navijače.
Da li ste nekada odbili fotografisanje?
- Samo jednom, kada sam bila mnogo gladna. Opet ja, gladna. Ništa novo (smeh). Onda je došao fan, tačno u vreme kada mi je stigla hrana. Izvinila sam mu se i zamolila ga da se slikamo za 10 minuta. Kasnije smo se slikali i sve je bilo u redu.
Primetili smo da često govorite o hrani. Imate li neko omiljeno jelo?
- Da razmislim... Ne jedem fabrikovanu hranu. Ne jedem nikada pakovanu hranu. Uvek radije jedem voće ili kupim jogurt. Volim pravu hranu. Kada sam gladna, mogu da čekam, ali to mora da bude supa, salata, meso... Mnogo volim crveno meso, kao ćevapčići, govedina, jagnjetina, koju sam jela u Srbiji i koja je bila fenomenalna. Jedem sve, samo da je sveže.
S obzirom da je ovo novogodišnji intervju, možete li sa nama da podelite koje novogodišnje odluke ste doneli?
- Svake godine je isto. Zdravlje. Za mene, porodicu, prijatelje... Mir. Za ceo svet, posebno za zemlje koje su pogođene ratom. Molim se za njih. Sreću. I manje pretvaranja. Ljudi da više budu svoji u novoj godini, jer ih vidim sve više da su nešto što nisu. Da se tako predstavljaju i mislim da je to užasno. Želim da svet bude manje "fejk". Hoću da se ljudi iskreno smeju, plaču... Potrebno je samo biti svoj.
BONUS VIDEO
Slične vesti
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavite komentar
04.01.2026
15:00
0Komentara