Poslednji intervju Tatjane Ječmenice: Evo šta je rekla mesec dana uoči tragične pogibije

U stravičnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na obilaznici u smeru ka Ostružnici život je izgubila nekadašnja srpska teniserka Tatjana Ječmenica, dok je njen suprug Darko Jevtić zadobio teške povrede grudnog koša i nalazi se u indukovanoj komi.

Lekari se bore za njegov život, a vest o tragediji potresla je sportsku javnost u Srbiji i regionu.

Tatjana Ječmenica rođena je 4. jula 1978. godine u Novom Sadu. Tokom karijere bila je profesionalna teniserka, selektorka Fed kup reprezentacije Srbije i Crne Gore i Srbije, a nakon završetka aktivnog igranja ostala je posvećena radu sa mladim sportistima i razvoju tenisa.

Tatjana Ječmenica Foto: Srđan Stevanović

Svoj poslednji intervju dala je u januaru ove godine za "Sportski žurnal", kada je govorila o životu u sportskoj porodici, suprugu Darku, direktoru RK Vojvodina, kao i sinu Aleksi, koji se bavi rukometom.

– Darko je direktor RK Vojvodina, koji je jedan od najuspešnijih klubova u Srbiji godinama. Rukomet je njegova ljubav i zato ga ne doživljava kao posao. Non-stop gledamo utakmice. Tako da nije baš jednostavno.

Govoreći o sinu, istakla je da u porodici nikada nije postojao pritisak.

– Za Aleksu kažu da je talentovan desni bek. Od nas nikad nije bilo pritiska da nešto mora. Trebalo je samo da bude aktivan. Počeo je u tenisu, ali je završio na rukometu. Za sada mu dobro ide, ali da bi se ozbiljno bavio sportom, moraš da živiš taj sport, da budeš požrtvovan i da sve bude podređeno njemu. Darko drži rukomet u malom prstu i najveća tenzija kreće pred Aleksine utakmice, jer mu je on najveći kritičar.

U intervjuu se prisetila i svojih početaka u Novom Sadu, gde su u isto vreme stasale i druge uspešne teniserke.

– Bilo je baš čudno… Postojala je samo Monika. Za sve nas koji smo trenirali, profesionalni sport je bio nešto nedostižno. Bavili smo se tenisom i visili na terenima iz ljubavi, zbog druženja, kad je sport imao veću vrednost. Imali smo dobru školu. Moj pokojni trener je stvorio mnogo igrača koji se nisu vinuli u profesionalne vode, ali su bili izvanredni. Da bi se došlo među najboljih 100, treba milion kockica da se sklope, da se mozaik namesti.

Tatjana Ječmenica Foto: ATA Images

Govoreći o detinjstvu, istakla je da je odrastala uz sport i disciplinu.

– Moj otac je bio lovac, a ja, kao prvo dete – njegov „sin“, išla sam s njim na lov i ribolov. Imala sam kratku frizuru, pa su mnogi mislili da sam „bata“. Mama je igrala stoni tenis, a tetka, po kojoj sam dobila ime, bila je reprezentativka u stonom tenisu. Mama me je odvela u čuveni SPENS i upisala na stoni tenis. Međutim, ubrzo sam prešla na „veliki tenis“, kako smo ga zvali, jer su moja braća od ujaka, za koje sam u to vreme bila baš vezana, trenirala veliki tenis. Od sedme godine sam u belom sportu i vrlo brzo sam počela da beležim prve rezultate – od osvajanja vojvođanskih, pa sve do državnih šampionata. Tako su kolekciju pušaka ubrzo zamenili pehari na policama u sobi.

Posebno mesto u njenoj karijeri zauzimaju treninzi sa najvećim imenima svetskog tenisa.

– Kad je na teren ušla Monika, mislim da su mi se noge odsekle. Ne da sam dala sto odsto, mislim da u životu nisam brže trčala i radila nogama. Kao da nikad do tada nisam bila u formi. Na moju sreću, posle sat i po, meni je pukla žica na reketu, pa smo morale da prekinemo.

Prisetanjem saradnje sa Arančom Sančez Vikario istakla je koliko su joj ti trenuci značili.

– To je jedan od tih momenata koji su mi značili. Skupljala sam loptice Moniki i Aranči i samo posle nekoliko godina dobila priliku da treniram sa njom. To mi je bilo važnije od bilo kog meča. Počele su da se pune tribine. I danas mi zvuči sve neverovatno. Mamu sam pozvala da joj kažem kolika je gužva, bilo mi je nerealno.

Tatjana Ječmenica kao selektor FED kup reprezentacije Starsportphoto

Govoreći o profesionalnom sportu, naglasila je koliko je put težak.

– Niko iz moje porodice nije imao ideju da je to moj poziv i da ću jednog dana da živim od toga. Sve to bila je igra i način da se dete skloni sa ulice – jednostavno, navikla sam da nekoliko sati dnevno moram da budem „spartanac“. Kad sam postala profesionalac, kad sam videla odnose drugih igrača prema treningu, meču, ishrani, suplementaciji, oporavku, spavanju, shvatila sam da to baš i nije igra. Okolnosti su me naterale da se uozbiljim. Danas znam kroz koji trnovit put mora da se prođe ako postoji želja da se uspe u tenisu i da je onda to malo više od same igre.

Upozorila je i na pritisak koji danas trpe mladi sportisti.

– Danas deca ulaze u tenis sa ogromnom željom da budu Ana, Jelena, Novak, Janko, Viktor i tako dalje. S druge strane, roditelji ulažu ogromna finansijska sredstva sa verom i željom da im se sve to vrati, ali i da dobro zarade. Zvuči dosta grubo, ali, nažalost, tako je. Sve je manje i manje iskrene ljubavi prema sportu.

O radu sa decom u Akademiji istakla je promene u odnosu na ranije vreme.

– U današnje vreme rad sa decom, u bilo kom smislu traži prilagođavanje generaciji i na određene načine držati im pažnju i motivisati ih… Nekada nije bilo mnogo „filozofije“ – dođeš na trening i radiš sve što ti je trener rekao, još moraš da daš sve od sebe da ne bi bio oteran kući. Sad se sve promenilo i odnos dece prema sportu i autoritetu.

Prisetila se i odricanja u karijeri, koja su bila neminovna.

– Naravno, otkad sam počela ozbiljnije da se bavim tenisom, zaboravila sam i na zimovanja i na letovanja. Ni malo puta se zadesilo da za Novu godinu, Božić, Uskrs budem negde na turniru… Zato kažem, sve nosi neku žrtvu, ali nikome nije lako…

O razlikama između nekadašnjih i današnjih praznika rekla je:

– Iskreno, pre neki dan sam komentarisala da su praznici nekada bili drugačiji, sve mi je tada imalo veći draž. Nekoliko puta mi se dogodilo da za Novogodišnje veče budem u Australiji. Putovala sam sa tatom, pa smo bili zajedno, dok su kod kuće bili mama i sestra, pa mnogo su mi nedostajali. Falilo mi je i društvo da proslavim sa njima, ali mogu da kažem da sam doživela ogromni vatromet u Sidneju koji je u to vreme bio spektakl.

Prisetanjem Ju-Es opena iz 1995. godine ispričala je jednu anegdotu.

– Na Ju-Es openu sam igrala sa Meri Pirs, koja je bila peta na svetu. Šetamo tata i ja pored nje, a oko nje je bio Nik Bolitijeri. Ona na klupi je imala tri različita napitka, ljudi iz njenog tima su je pripremali. U tom trenutku sam se okrenula prema tati i pitala: „Ćale, jel se ona priprema za meč sa mnom?“ Stvarno sam ušla u profesionalni sport nepripremljena.

O periodu kada je bila selektorka govorila je sa posebnim emocijama.

– Pobeđivali smo protivnike ravne nama ili malo jače. Sve je to donosilo pozitivnu i drugačiju energiju. Tenis je individualan sport, a kad osetiš pripadnost, da nisi sam, već da je to timski rad i da ti zavisiš od tima i tim od tebe a svi ste jedno… Taj osećaj je nešto posebno. Nikada nismo gubili od slabijih. Nas su pobeđivale samo snažne ekipe koje su imale po nekoliko igračica među najboljih 50, 20 ili 10 na svetu.

BONUS VIDEO