Fudbalski put Igora Burzanovića vodio ga je daleko od Balkana, u sredine koje su se drastično razlikovale od onoga na šta je navikao.
Od savršeno uređenog Japana, preko apsurdnih scena na Tajlandu, do surove realnosti Kazahstana, Burzanović iz prve ruke prepričava iskustva koja su često prevazilazila samu igru.
U ovom delu intervjua za Sportinjo eksluzivno govori i o konfliktima i momentima kada je fudbal prestajao da bude sport.
Posle Crvene zvezde, pomalo neočekivano odlazite u Japan, jednu veoma egzotičnu fudbalsku zemlju. Kako je došlo do odlaska tamo?
- Svi su mislii da sam ja i pre svega toga imao kontakt sa Piksijem, ali to nije tačno. Dva dana nakon rastanka sa Zvezdom, opet sam dobio poziv da li bih došao u Japan. Ja tad stvarno nisam znao mnogo o fudbalu. To je totalno jedna nefudbalska sredina. Ja sam imao najveći problem posle tri godine u Nagoji da nađem klub, jer su se klubovi iz Azije smatrali amaterskim. Sada je to totalno drugačije. Išlo se tamo pred kraj karijere da se uzimaju pare, a ja sam došao sa 23-24 godine. Kada sam se vratio svi su mi rekli da sam se šetao tamo. A ispostavilo se kao što i danas važi da to nije nimalo jednostavna liga.
Kako ste kulturološki doživeli Japan kao zemlju?
- To je jedan ozbiljan udarac. Prvih deset dana sam živeo u hotelu, dok mi nisu završili stan. Tamo ima jedna mreža kada odlažeš smeće, koju podigneš i tu je staviš. U mom tom slučaju je to bilo ispred zgrade. Ja sam tu redovno ostavio kesu smeća, a to je ujedno bilo i mesto gde sam čekao da me pokupe kolima da idem na trening. Vidim jedino moja kesa za đubre na tom istom mestu stoji mesec dana. Mene je onda zvao prevodilac, koji mi je rekao: „Da znaš, ovi iz javnog komunalnog će sada da reše ovu tvoju kesu, ali ubuduće da znaš da svaka stavka ima svoju kesu.“ Znači plastika svoju, papir svoju, čak i čepovi idu u posebnu kesu. Sve smo se posle toga dogovorili, više nije bilo problema. To je za mene najbolja zemlja na svetu. U trenutku kada sam ja došao dobio sam papir na kome je bio jednogodišnji raspored, koji se nikad nije promenio ni za minut. Tačno se znalo kad ide šta.
Da li se sećate neke anegodte iz Japana?
- Ima još jedna dobra anegdota. Zove me prevodilac i kaže mi da će da me pokupe 23. januara u 9.00 ispred zgrade, a tada je bio tipa 20. decembar. Znači za mesec dana. Ja u šoku mu kažem: „Ček, ja za mesec dana da izađem ispred zgrade u to vreme. Ja sam to već zaboravio vi mene ako ne zovete noć pre toga“. Oni su se izgubili, nisu mogli da veruju da to nije završeno. Tako je i bilo zvali su me noć ranije i sve je bilo u redu. Uživao sam tamo, baš mi je bilo lepo. Prvi put smo i uzeli titulu u istoriji Nagoje. Bili smo konstnatno u samom vrhu japanskog fudbala, jer Nagoja nije takav klub, posle naše generacije oni su ispali iz lige. Sad su opet tu negde na sredini tabele.
Posle Japana usledio je odlazak na Tajland, još jedna prilično neobična destinacija. Kako je došlo do tog angažmana i kako ste doživeli taj period?
– Posle Japana sam se vratio u Podgoricu i jedno vreme sam bio bez kluba. Čekao sam neke ponude, ali se ništa konkretno nije dešavalo. Bio sam praktično pola godine bez kluba.U tom trenutku me zove jedan prijatelj i predlaže mi da idem na Tajland. Ponuda je bila ozbiljna, ugovor dobar i odlučio sam da probam. Kada sam stigao tamo, nas je u ekipi bilo pet stranaca, a pripreme su trajale čak tri meseca, što je nenormalno, pogotovo na njihovoj vrućini i vlazi. Trener je bio Tajlanđanin. Trening je počinjao u pet popodne, a završavao se u devet uveče. Četiri sata treninga – rad na skraćenom terenu, na velikom terenu, trčanje, sprintovi, sve. Treninzi su trajali po tri, četiri sata. To jeste bilo naporno, ali to mi nije bio najveći problem. Na sve to možeš da se navikneš.
Da li je bilo ljudi sa naših prostora tamo?
- U ekipi su tada bili braća Ćetković – Đorđije, koji je danas pomoćni trener Partizana, i njegov brat Marko, bio je tu i Goran Jerković, Srbin sa francuskim pasošem, jedan Korejac i ja. To je bio najbolji klub na Tajlandu, Buriram junajted. Klub je igrao prvenstvo, azijsku Ligu šampiona i dva kupa. To je značilo i do 90 utakmica u sezoni. Pravilo je bilo da tri stranca mogu da igraju, jedan bude na klupi, jedan na tribinama. Međutim, u tom trenutku predsednik kluba, koji je multimilijarder, zajedno sa svojom suprugom, koja je takođe multimilijarderka i vođa navijača, dovodi čak 12 stranaca. Svake srede, tokom ta tri meseca priprema, igrali smo utakmicu stranci protiv Tajlanđana. To je bilo presmešno, dobijali smo ih 15:0, 20:0 svaki meč tako. Imao sam neverovatan odnos sa predsednikom kluba, ali nikom nije bilo jasno kako. Mi smo lako komunicirali, svađali se i sve tako. Došla je Azijska Liga šampiona. Menadžer mi govori da je „ključ Lige šampiona u mojim nogama“, a ja nisam ni bio u protokolu za utakmicu. Bio sam na tribinama. Zvao sam, pitao, niko nije znao da mi objasni šta se dešava. Na kraju sam osam ili devet meseci trenirao bez ijednog minuta na terenu. Trenirali smo ozbiljno, nije bilo nikakvog zabušavanja, pogotovo ja i Đoko Četković. Sećam se jedne anegodte gde Đoko Ćetković daje gol u četvrtfinalu Kupa, a nije registrovan za prvenstvo. Odvede klub u polufinale, ali na tom meču ga nema ni na klupi. On je tad otišao kod tog trenera Tajlanđanina da ga pita šta treba da promeni da bi igrao. Trener mu kaže da uključi Jutjub i da gleda kako igra Mesi. Kada mi je to ispričao, uhvatio se za glavu. Ja sam mu rekao da treneru moraš da veruješ, šta god da ti kaže, jer on je taj koji odlučuje.
Po treći put se vraćate u Budućnost, a potom odlazite u Kazahstan. Kako pamtite taj period i šta vam je ostavilo najjači utisak?
- To je bila završnica moje karijere. Što se tiče Kazahstana, to je jedna potpuno surova sredina. Tu nema lepote u igri, sve je bazirano na fizičkoj snazi. Takav je fudbal. Postoje izuzeci, naravno. Astana je ubedljivo najbolji klub, zatim Kairat. Ja sam igrao u Irtišu. U tom trenutku, po nekim parametrima, Irtiš je bio i najtrofejniji klub u tom periodu u Kazahstanu, makar su nam tako predstavljali situaciju kada smo dolazili. Ali tu je uvek pitanje kako će se kockice složiti. Meni je, iskreno, tamo bilo prelepo. Bio sam u Kazahstanu sa Miodragom Džudovićem, sada trenerom i bivšim reprezentativcem Crne Gore. Bili smo zajedno, a on perfektno priča ruski, koji se tamo govori, tako da mi je to dosta olakšalo prilagođavanje.
Imali ste neprijatnu scenu u Kazahstanu?
- U tom trenutku je sve delovalo odlično, ali već peti dan po dolasku desila se jedna neverovatna situacija – prebijen je sportski direktor kluba. Od tog momenta nastaje potpuni haos u klubu. Do tada smo računali da ćemo teško biti šampioni, ali da možemo da budemo u vrhu, jer se tamo igra plej-of i plej-aut sistem. Međutim, posle tog incidenta sve se raspalo. Završili smo u plej-autu i sezonu smo spasili da opstanemo u ligi u pretposlednjem kolu. Bila je to izuzetno turbulentna sezona. Klasičan fudbal – borba, skok igra, fizički duel, gde ti daješ sto posto, ali na kraju ni sam ne znaš šta si tačno uradio i gde si stigao. Takva je bila ta sezona.
Snimak iz 2014. godine na kojem se vide teške povrede sportskog direktora Irtiša, Bulata Iskakova, možete videti OVDE.
Kako pamtite period u Kini i kakav je bio fudbal tamo u tom trenutku?
- Kina je tada već počela sa tom nekom ekspanzijom. Ja sam dobio poziv za Drugu ligu Kine. U tom trenutku pokojni Radomir Antić preuzima Hebei, dovodi Nenad Milijaša, Miroslava Radovića. U to vreme ovamo u Peking dolaze Aleksandar Stanojević, Pandurović u stručnom štabu, dolazi i Danko Lazović. Bilo je baš dosta naših. Što se tiče fudbala, Kina je jedna ozbiljna liga. Samo što mi smo dobili informaciju, prvih mesec dana, da smo mi projektovani da ispadnemo. Bukvalno smo bili više u avionu nego na terenu. Tako je bilo zamišljeno. Ipak, ostali smo u ligi. U poslednjem kolu. Nadoknada je bila tri minuta. Mi dajemo gol u 92. minutu i 55. sekundi i ostajemo u ligi. Ja sam se zapalio, bukvalno, i posle toga sam otišao.
BONUS VIDEO
Imate mišljenje?
Ukoliko želite da ostavite komentar, kliknite na dugme.
Ostavite komentar
04.01.2026
19:00
0Komentara