Bivši igrač Partizana preživeo rak, pretili mu Slobini političari i ima dva oca, a sad juri rekord za Ginisa

Pitanje je da li postoji košarkaš sa luđom životnom pričom od Vladimira Petrovića-Stergijua, čoveka koji nikada nije zaigrao za reprezentaciju Srbije, iako je to igrama zasluživao. 

Nažalost, bilo bi dobro da je to bio najveći problem popularnog Vlade. Te 2005. godine mu je bio dijagnostikovan rak testisa, od kojeg se uspešno oporavio, a košarkom nastavio da se bavi i do danas, uprkos tome što ima 48 godina!

Samim tim, ovaj Beograđanin se našao nadomak obaranja Ginisovog rekorda, a možda i više njih - kao najstariji aktivni košarkaš i igrač sa najviše odigranih profesionalnih sezona u karijeri.

Trenutno je član grčkog Arisa sa Sirisa, a u opširnom intervjuu za portal "Sportinjo" govorio je o svemu što je proživeo i kakav mu je plan u vezi sa upisivanjem u čuvenu knjigu, uz napomenu da priču o preživljavanju teške bolesti možete pročitati u odvojenom segmentu.

Kako je to igrati profesionalno sa 48 godina starosti? Da li se umarate mnogo?

- Skoro svaku utakmicu odigram svih 40 minuta, mada moram da kažem da se one igraju na svaki drugi ili treći vikend. Takva je liga. I dok sam u Beogradu bar tri ili četiri puta nedeljno igram košarku pet na pet. Naravno, "riknem" posle tekme, ali mogu da izguram. Nije to taj intenzitet, a moram da igram toliko jer baš falim tom klubu, nema nas mnogo u timu.

Šta Vas pokreće da toliko istrajete u košarci?

- Ljubav prema košarci. To ću da radim dok god mogu da igram. Fizički nemam nekih problema, a klubovi me i dalje zovu. Mislim da bi svi koji vole i koji su zdravi igrali dokle god mogu. Samo te ometu povrede, razne operacije i onda odustaneš, ne želiš više da se maltretiraš. Nije više ni stvar u novcu, to je moj stil života sad. Hvala Bogu, zdravstveno sam okej. 

Da li je možda teška bolest doprinela da makar iz inata pokažete da dugo možete da igrate?

- Možda je to bilo tada, ali sada kada je sve okej... Uvek sam ja bio takav, trudio se da uradim nešto što je jedinstveno ili da oborim neki rekord. Osećam se dobro. Prosto, oduvek sam naporno trenirao, nikada nisam prekidao. To je za mene normalna i zdrava stvar i to je za mene kao terapija i psihički i fizički. Košarka je za mene uživanje, prija mi. Ne bih ja igrao neku ligu gde je opasno, gde će neko da te prebije ili da te povrede, da kažeš seljačke lige. Igram ostrvske lige. Odem tamo na vikend, okupam se u moru, odigram tekmu, još me i plate za to... Realno, ko to radi? Živim u Beogradu, a igram u Grčkoj. Tezgarim, što bi se reklo, ali prelepo je. Prelepo je mesto, to je moja druga zemlja.

ata images

Znači, plan je da pojurite upis u Ginisovu knjigu rekorda?

- Hoću. Mora tu da se prođe procedura, da se utvrdi koliko i gde si igrao, ali da... Kad sam već tu blizu, što da ne pojurim? Mada, potrebno je još vremena da bi se tako nešto dogodilo i da se utvrde kriterijumi. Primera radi, moj trener se odjednom priključio nekom timu i sa 53 godine postao igrač, dok sam ja u kontinuitetu igrao. Mada meni je cilj da pojurim rekord za najviše odigranih sezona. 

Vi onda faktički možete dva rekorda da oborite - jedan za najviše odigranih sezona i jedan za najstarijeg aktivnog igrača.

- Ima tu raznih kategorija. Ko je igrao u kojoj ligi, u kojoj zemlji, pa nacionalnost... Kada dođe vreme, onda ćemo time da se bavimo. 

Da li ste preduzeli neke konkretne korake u vezi sa Ginisom?

- Nisam još ništa konkretno uradio. Pratim tog jednog Egipćanina koji ima isto godina koliko i ja. Doduše, '76 godište, zna za rekord i eno ga još igra u Saudijskoj Arabiji i obojica jurimo rekord za najveći broj odigranih sezona, s tim što se njemu računa da je krenuo od 1995, dok sam ja počeo 1993. godine u Partizanu. Tako da, eto, raspitujem se tu i tamo. Prijaviću se kada sam već tu nadomak rekorda. Svi me bodre, pogotovo moja generacija. Kao: "Šta to radiš? To je strava, sve nas činiš mlađim...". 

Sigurno je da ste najstariji u Vašem timu. Da li postoje neke šale na Vaš račun u vezi sa godinama?

- U timu su uglavnom deca od po 16 ili 17 godina. Takva je liga. Manje je starijih igrača. Iskreno, ponašam se normalno. Saigrači smo, kao da nema razlike u godinama. Meni je drug predsednik kluba i mlađi je od mene sedam godina. Šta znam, nešto se ne šalim sa drugima. Onako, poštuju me svi. Ponekad se izderem na njih, ali dobro... Nema ništa posebno da se kaže o tome. To su mi saigrači, ja sam igrač, slušam trenera... Mada sluša i on mene, ipak sam igrao Evroligu u vreme kada se neki moji saigrači nisu rodili. 

Profimedia

Kada pustite neke Vaše snimke iz devedesetih godina, da li se začudite koliko se košarka promenila?

- Da, čak i kad pogledaš neki snimak vidiš da je i slika potpuno drugačija i atmosfera. Sada sve sija, sve je šareno, ali dobro... Nije se tu nešto mnogo promenilo u košarci, osim pravila. Recimo, najveću promenu sam primetio kada poredim košarku iz osamdesetih sa dvehiljaditim. Uvedene su četvrtine, linija za trojku se udaljila... Doduše, nisam zakačio ono kada nije postojale trojke, nisam baš toliko mator (smeh). Tih 2000-ih mi je bilo najlakše da igram, neko te pipne, odmah faul. Pre toga, u našoj ligi te sačekaju dva centra, grdosije i odalami te. I to vredi spomenuti, tada je svaki tim imao dva centra, a sada nemaš nijednog pravog. 

Koliko se Vaša košarkaška tehnika promenila kroz godine? Recimo, horog više maltene ne postoji kao potez. Da li ga koristite?

- Ma jok. Sve je uglavnom isto kao drugi, samo što sad s godinama nemam više tu eksplozivnost. Nemam više taj prvi korak ili skok kao pre, pa se više oslanjaš na šut i na što manje prodora. Što jednostavnije se igra, mora nekako da se izdrži utakmica. I onda ne igram odbranu (smeh). Pustiš protivnika da šutira, rizikuješ, samo da te ne obiđe. 

Bili ste u mlađim kategorijama Partizana kada je postao prvak Evrope 1992. godine. Kako je to sve izgledalo iz Vaše perspektive?

- U to vreme sam čak počeo da treniram sa prvim timom dok je još uvek Željko Obradović bio trener. To bi uglavnom bili prepodnevni treninzi. Delovalo je neverovatno biti tu, tri dana pre oni su postali prvaci Evrope, a ja sada treniram sa njima. Kao u bajci. Čak mi je i Predrag Danilović poklonio patike, a dobio sam i jedan par od Gorana Grbovića. I to su bile "Simod" bele patike, bile su mi veće za broj ili dva, za guljenje na Kališu. 

Koliko znamo, Vaš početak u prvom timu Partizana je bio pomalo turbulentan.

- Tada su me vrbovali Grci iz Arisa, na jednom juniorskom prvenstvu u Skoplju. I sad sa prvim timom Partizana dolazim u Solun na te prijateljske. I iz Arisa dolaze kod mene u hotel da me ubede da pređem. To se direktoru Partizana Čoloviću nimalo nije dopalo, pa je čak naredio da autobus krene bez mene: "Kreći, ne čekamo Vladu". Krene bus, ljut čovek što pričam s njima, srećom igrači zaustavili autobus i poveli me posle. Posle toga mi je Čolović rekao da mi ne pada na pamet da prelazim i zapretio mi da nikada neću zaigrati za reprezentaciju. I tada nisam otišao u Grčku, a imao sam 16, 17 godina. Tada sam malo započeo proceduru dobijanja grčkih papira, tačnije moja majka. 

Uprkos svemu, ipak ste najveći deo karijere proveli u Grčkoj.

- Pošto sam bio najbolji strelac domaće lige dok sam bio u Iva Zorka Farmi. Videli ljudi imam papire, pa da me dovedu. I tada me je čak Partizan hteo, da se vratim. I Zvezda i Budućnost, iako je Partizan kod mene uvek imao prednost. Počelo je i bombardovanje, a onda sam rekao da iz inata neću da se vraćam. Tad su mi isto pretili da neću igrati u reprezentaciji, pa nisam bio pozvan na širi spisak iako sam bio prvi strelac lige, iako je uvek važilo da, ko je prvi strelac, bude na širem spisku. Nisi u 12, ali pozivan si na treninge.

Da li je moguće da je bilo tako surovo?

- Radili su oni svašta, pretili i drugim igračima. Kad treba da se potpiše prvi profesionalni ugovor, pa ovo, pa ono... Tako je bilo tada. Uvek je tu bio neko od Slobinih poličitara u klubu, pa su onda mogli tako da rade. Tada sam skroz otišao iz zemlje, ali nisam zbog toga otišao. prosto Aris mi je dao dobru ponudu, a posle bombardovanja nisam znao šta će biti sa Srbijom, pa sam otišao generalno zbog života. 

Profimedia

Kako su Grci gledali na Srbe tokom bombardovanja?

- Oni su stvarno pomagali Srbiju i Srbe i udomljavali decu po gradovima. Znam dosta Grka koji su primali našu decu u svoje domove. Nevezano za sport, nego ovako. Stvarno su demonstrirali ljubav prema našoj zemlji, a to i danas rade. Uvek su bili bratski nastrojeni prema nama. Igrajući svuda po Evropi, niko ne mari za nas, a tada su nas gledali na nas kao na agresore kako smo i bili predstavljali. 

Da li postoji razlog zbog kojeg nikada niste zaigrali u reprezentaciji? Bili ste najbolji strelac evroligaške Albe, a Srbija i Crna Gora je bila drastično oslabljena na Evropskom prvenstvu 2003. godine.

- Realno je bilo da dobijem poziv. Istina, bila je jaka konkurencija na bekovima, ali tada sam stvarno očekivao da ću zaigrati. Kad ako ne u momentu kada sam davao 16 poena u proseku u Evroligi. Prosto, izabrali su druge i to je to.

Zovete se Vladimir Petrović-Stergiju. Da li Vaše grčko prezime ima neko značenje?

- Taj Grk koji me je takoreći usvojio se preziva Stergiju. To mi je grčki ćale (smeh). Neki navijač Arisa, nisam ga nikada upoznao. Samo me je priznao kao svoje dete, ali nema nikakve obaveze prema meni. Čudno, ali malo posle tog usvajanja je preminuo. Tako da, po papirima imam tamo sve - braću, sestre, tetke, teče....

Kruna karijere za Vas je bio prelazak u veliki Montepaski. Kako je došlo do te saradnje?

- Bio sam pre toga u Španiji, u Breoganu, gde mi se nije preterano sviđalo. Nije mi se sviđalo ni mesto, a bio sam nešto i depresivan. Dobra je lova bila, ali mali je to klub. Tada mi je menadžer bio Miško Ražnatović, kome sam ja bio drugi klijent posle Đura Ostojića. I ništa, na polusezoni se pričalo da li ću u Milano ili u Sijenu, bila je priča čak i da odem u Real Madrid, koji me je hteo još dok sam bio u Albi. Miško je tada nešto "zakuvao" i izbor pada na Montepaski, koji je igrao fajnal-for dve godine zaredom pre toga. 

Nažalost, u Sijeni ste odigrali samo pet utakmica. Zbog čega?

- Poslednja dva meseca su to bila u sezoni i ispali smo u polufinalu plej-ofa od Rima koji je vodio Svetislav Pešić. Povredio sam se, iskrenuo zglob i propustio sam nekoliko utakmica i eto. 

Dok ste bili na vrhuncu karijere prešli ste u Aris, ali tamo niste imali veću minutažu. 

- Tada se dogodilo to sa tumorom. Operacija i sve. Imao sam tada i jake ponude, iz Evrolige, sve taj nivo. Virtus Bolonja, Olimpijakos... Zbog svega nisam mogao da pređem dok ne ozdravim. Kasnije se javio Aris i eto. Međutim, oni su već imali tim. Pritom, igrali smo finale Evrokupa te sezone i šta da mu kažeš? Kad ima rezultat, ne mora ništa nikome da objašnjava ko koliko igra.

Ništa bolje nije bilo ni u Paneliniosu...

- Prosto neverovatna situacija mi se desila. "Moj" trener, Ilijas Zuros, prvog me potpisuje, kao najveću želju - i stavlja me na klupu (smeh). Mislim, bilo je Amera na mojim pozicijama, ali ono... Neke utakmice nisam uopšte igrao. Nisam znao šta se dešava, "ja sam tvoj igrač", govorio sam mu u sebi. Kako da ne uđem, prvog si me potpisao? Dobra je to bila ekipa, dobro smo i igrali, sve do četvrtfinala plej-ofa gde smo ispali od Marusija. Čak smo bili prvi u grčkoj ligi, pobedili i Panatinaikos i Olimpijakos... I šta da kažeš? Čovek pravi rezultate. U dobrim sam odnosima sada sa njim, čak me je zvao da mu budem pomoćni trener. Posle mi se nešto poluizvinjavao: "Trebalo je više da igraš" i tako dalje.

Vladimir Petrović-Stergiju rođen je 27. januara 1977. godine u Beogradu, karijeru je počeo u Partizanu, a još je branio boje klubova kao što su Borac Čačak, Iva Zorka Farma, Aris, KAO Drama, Kaseres, Alba, Breogan, Montepaski, Pariz, Virtus Bolonja, Mega, Anvil, Panelinios, Iraklis, Apolon, Promiteas, Hant i Aris sa Sirisa.