U trenutku kada se Partizan nalazi u jednom od najtežih perioda u svojoj novijoj istoriji, "grobari" su još jednom pokazali da nisu digli ruke od svog kluba. Došli su da podrže ekipu, da budu uz Partizan, iako su rezultati sve teži za gledanje.
Međutim, posle utakmice stigla je rečenica koja bi možda trebalo da zabrine svakoga kome je crno-bela boja važna. Saša Ilić je, govoreći o podršci sa tribina, rekao:
- Ne znam, doći će i tome kraj verovatno. Hvala im na tome. I na podršci ekipi i kasnije meni. Sigurno težak period iza nas, na tabeli smo tu gde smo, to se skoro nikad u istoriji Partizana nije desilo. Tako je kako je.
Možda je upravo ovo "doći će i tome kraj“ najvažniji deo cele izjave.
Jer koliko dugo jedan klub može da očekuje da njegovi navijači dolaze, podržavaju i veruju, dok im zauzvrat daje sve manje razloga za optimizam? Deset hiljada ljudi na tribinama u ovakvoj situaciji nije mala stvar. To je ozbiljan znak da Partizan još uvek ima navijače koji žele da veruju u preokret.
Ali isto tako, to nije neograničen resurs. Strpljenje nije bez granica.
Navijači nisu ti koji treba da objašnjavaju zašto Partizan gubi utakmice. Oni nisu sastavljali tim, nisu birali trenera i nisu donosili odluke u sportskom sektoru. Njihova uloga je da podrže klub, ali podrška ne može da bude zamena za rezultate, plan i odgovornost. Ilićeva izjava zato treba da bude upozorenje. Ne samo navijačima, već pre svega ljudima koji vode Partizan, konkretno Rasimu Ljajiću i Danku Lazoviću.
Ako i čovek koji je ponikao u Partizanu, nosio kapitensku traku i koji najbolje zna šta ovaj klub znači navijačima kaže da će podršci jednom doći kraj, onda bi neko ozbiljno trebalo da se zapita šta će se dogoditi kada tribine više ne budu pune.
Jer nije problem samo u tome što Partizan gubi utakmice. Problem je kada ljudi počnu da gube veru da se bilo šta može promeniti. Juče je na stadionu bilo 10.000 ljudi. Sutra ih može biti manje. Posle još jednog poraza možda još manje. A onda dolazi najopasnija faza za svaki veliki klub - ravnodušnost.
Zvižduci znače da navijaču još uvek nije svejedno. Prazne tribine mogu da znače nešto mnogo gore. Zato pitanje: "Grobari, dokle ćete trpeti?" nije poziv na okretanje leđa Partizanu. Upravo suprotno. To je pitanje koliko dugo može da traje podrška bez odgovora sa terena i iz klupskih struktura.
Partizan može da se vrati. Sezona nije završena. Nekoliko dobrih rezultata može da promeni atmosferu. Ali neko mora da pokaže da razume koliko je trenutak ozbiljan. Jer ako se nastavi ovako, možda Saša Ilić neće biti u pravu samo kada kaže da će jednom doći kraj podršci. Možda će najveći problem biti to što će, kada taj kraj dođe, biti mnogo teže vratiti ljude.
Komentari
Ostavite komentar