Predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore sutra će napuniti 60 godina, pa su mu Italijanu poželeli srećan rođendan i malo proćaskali sa čuvenim asom. Pričao je životu, porodici, Crvenoj zvezdi, prisetio se teških dana u Milanu i početka. Kako kaže sve je počelo u Podgorici, Dejanov tac je bio šef železnice, komandovao je sa 900 ljudi, ali s Genijem nije bilo lako.
Imao sam budućnost kao kriminalac
- Živeli smo u kući iza stanice. Moj brat Goran je želeo da postane mašinovođa. Kasnije je postao agent za nekretnine. Ja sam bežao između šina i išao da igram fudbal na terenu punom kamenja. Tamo sam naučio da pimplujem. Bio sam pravi mali bandit, imao sam budućnost kao kriminalac. Srećom, postao sam fudbaler, sa 13 godina u OFK Titogradu - otkrio je Dejan Savićević za Gazetu.
Dejan ima dvoje dece Vladimira i Tamaru, i četvoro unučadi: Vladanu, Dejana, Aleksandru i Jovana. Od bivše supruge Vanje Brajović razveo se 2000. godine, sada ima novu partnerku Jelenu Babić, a 60. rođendan Genije će dočekati pored mora.
- Trenutno sam u Budvi, u svojoj kući na moru, malo se vozim čamcem, uvek imam mnogo obaveza, sastanci... Ja sam volonterski predsednik, ne primam ni evro, posla ima preko glave, a ja se, srećom, još uvek zabavljam i uživam u tome.
Prisetio se i fudalskih dana, kada je oduševljavao driblinzima, prodorima, golovima…
- Imam lepe uspomene, imao sam sreće. Igrao sam u velikim klubovima, osvojio sam i dve Lige šampiona, sa Crvenom zvezdom i Milanom.
Ali, ne voli kada mu kažu da je Genije.
- Ma ne, nisam bio genije, bio sam samo odličan igrač. Vi iz Gazete ste me tako nazvali. Možda zato što sam radio stvari koje drugi nisu mogli, možda zato što sam imao više mašte.
Ali, prija mu kada kažu da je Genije.
- Da, da, simpatično je, veselo i pomalo smešno. Moji prijatelji i saigrači, kada da me zadirkuju, zovu me Genije. U Italiji me svi tako zovu, ali to je preterivanje.
Preterivanje kao onaj gol protiv Barselone u finalu 1994. u Atini.
- To je najlepši gol u mom životu! Predsednik Silvio Berluskoni mi je veče pre finala rekao: "Dejane, ako si stvarno genije, dokaži to sutra. I dobro se završilo. Sve je bilo prelepo, i početak i kraj.
OFK Titograd je bio njegov prvi klun.
- Tamo sam bio dve godine. Igrao sam iz čiste ljubavi prema fudbalu. Novca gotovo da nije bilo, ali se nikada u životu nisam osećao tako slobodno. Posle sam prešao u Budućnost.
Zvezda je moja kuća
Debitovao je sa 16 godina. Novine su pisale hvalospeve, da je fudbalski umestnik.
- Malo jesu. Nisam davao mnogo golova, više sam voleo da asistiram, uživao sam da razigravam saigrače. Iz Budućnosti sam stigao i do reprezentacije. Imao smo 20 godina kada smo pobedili Tursku sa 4:0, a ja sam dao treći gol. A onda sam 1988. godine prešao u Crvenu zvezdu, šampiona Jugoslavije.
Nije odmah postao prva zvezda tima.
- Ma kakvi, bio sam samo jedan igrač u velikom timu. Bilo je tu mnogo vrhunskih majstora koji su učinili da se osećam sjajno. Voleli su me, ali sam i ja voleo sve svoje klubove - Budućnost, Zvezdu, Milan i Rapid iz Beča. Ipak, Crvena zvezda ostaje moja prva kuća.
Tu je i Milan.
- On je zauvek u mom srcu. Stigao sam 1992. godine, trebalo je da odem u Juventus, zatim u Romu, pa u Monako u Francusku. Ja sam tada bio u Crvenoj zvezdi i bilo mi je lepo. Osvojili smo Kup šampiona, pobedili Olimpik iz Marseja u Bariju. Početak u Milanu bio je težak… Mučio sam se godinu i po dana. Zbog povreda, ali i zbog konkurencije - tu su bili Gulit, Van Basten, Rajkard, Papen... Ali, izabrao sam Italiju jer je to bila najjača liga na svetu sa najboljim igračima. Bio je to pravi potez. U drugom klubu ne bih osvojio toliko trofeja niti bih me videli kao u Milanu. A tek navijači... Predivni, strastveni... Njihove pesme su mi davale najveću energiju. Mnogo mi znači što me ljudi i posle više od 20 godina pamte i govore mi da sam bio kao Platini.
Maradonu gledao s divljenjem
Platini je bio Dejanov idol.
- Uvek sam voleo velemajstore, ljude sa maštom. Najviše sam voleo Maradonu, a pre njega Anta Miročevića i Safeta Sušića. Kakvi su to igrači bili - fantastični. Maradonu nisam lično upoznao, igrao sam protiv njega na Mundijalu u Firenci 1990. Izgubili smo na penale, ja sam pogodio, on je promašio. Iako sam i ja tada već bio poznat, u poređenju sa Dijegom bio sam niko i ništa. Gledao sam ga sa divljenjem. Bio sam zaljubljen i u Platinijevu igru, on je za mene bio idealan igrač. Ali nismo nikada popričali. Jednom sam u Beogradu igrao protiv Francuske, ušao sam sa klupe pri rezultatu 1:2, vezao dva dobra poteza i asistencije i pobedili smo sa 3:2. Posle meča smo zajedno izlazili sa terena, hteo sam da mu priđem, da mu kažem samo: "Ćao Mišel, ja sam Savićević". Ali, nisam znao francuski, govorio sam samo naš jezik. I samo sam prošao pored njega, bez reči! Eh, lepe uspomene.
Sadašnji Milan je drugačiji.
- Mi smo stalno igrali u finalima Lige šampiona. Ovaj Milan sam malo gledao, samo delove utakmica na televiziji. Mlad je i svež. I trener je mlad. Protiv Lacija je imao dobru reakciju. Treba biti strpljiv sa njima i prihvatiti greške, one su deo fudbala. Znam, nema vremena, ali kvalitet bi trebalo da izađe na videlo, izjednačiće se sa ostalima. Inter mi, nažalost, deluje mnogo dalje. Ali sezona je duga i komplikovana za sve. Sačekajmo. I ja sam u Milanu čekao godinu i po dana.
BONUS VIDEO
Komentari
Ostavite komentar