Milinko Pantić ostavio je dubok trag u evropskom fudbalu, a najveće trenutke karijere doživeo je u Atletiko Madridu, gde je pod vođstvom Radomira Antića postao jedan od ljubimaca navijača. Ipak, put do španskog vrha bio je sve samo ne običan, od utakmica po zabačenim selima i Partizana, preko Grčke, pa sve do istorijskih uspeha u crveno-belom dresu.
Pantić je fudbalski put započeo u Jedinstvu iz Malog Zvornika, gde je za godinu i po dana postigao 42 gola. U nižim ligama naučio je koliko ovaj sport može da bude surov, ali je upravo kroz takva iskustva izgradio karakter koji mu je kasnije pomogao na velikoj sceni.
- Igrali smo po selima za koja ne možete ni da zamislite da postoje. Jednom prilikom, protiv jedne romske ekipe, svi moji saigrači molili su Boga da domaćini postignu gol. Kada su konačno zatresli mrežu, slavili smo više nego oni - ispričao je Pantić, prisetivši se i da su nakon utakmice dva sata bili zaključani u svlačionici.
Njegov dečački san bio je Partizan, pa nije mnogo razmišljao kada mu se ukazala prilika da obuče crno-beli dres. Sa klubom iz Humske osvojio je titulu prvaka Jugoslavije 1986. godine, a trenutak proslave ostao mu je urezan u sećanje.
- Posle pobede nad Železničarom, 50.000 ljudi uletelo je na teren. Navijači su nam skinuli dresove, šorceve i štucne, pa smo ostali u gaćicama. Više od 30 godina kasnije, jedan čovek iz mog rodnog sela rekao mi je da i dalje čuva moju kopačku sa te utakmice - otkrio je nekadašnji vezista.
Posle Partizana usledila je Grčka, gde je u dresu Panioniosa ponovo pronašao pravu formu. Bio je među najboljim strancima u ligi, a u jednoj sezoni postigao je 17 golova i zabeležio više od 20 asistencija. Ipak, ono što je delovalo kao još jedna etapa u karijeri pretvorilo se u životni preokret zahvaljujući Radomiru Antiću.
Poziv iz Španije stigao je leta 1995. godine, ali put do Atletika bio je neobičan. Antić je želeo da pogleda snimke njegovih utakmica, a pošto tada nije bilo interneta, Pantić je morao da pronađe televizijskog novinara koji će mu pripremiti kasetu sa golovima i prekidima.
- Antić mi je rekao da ne potpisujem ni za koga jer me želi u svom timu. Supruga je na kraju odnela kasetu u poštu i poslala je u Španiju. Da nije bilo nje, ko zna kako bi se sve završilo - prisetio se Pantić.
Kada je stigao u Madrid, mnogi nisu znali ko je novi fudbaler Atletika. Međutim, vrlo brzo ih je uverio u svoje kvalitete. Radomir Antić savršeno je uklopio njegove sposobnosti u sistem igre, a Pantić je postao jedan od ključnih igrača ekipe koja je u sezoni 1995/96. osvojila prvenstvo i Kup kralja.
Posebno se pamti finale Kupa kralja protiv Barselone, kada je Pantić postigao odlučujući pogodak glavom u produžecima, iako, kako je sam priznao, nije voleo da igra glavom. U narednoj sezoni nastavio je da briljira, završivši takmičenje u Ligi šampiona sa pet golova, dok je Barseloni u jednoj utakmici Kupa kralja na "Nou Kampu" postigao čak četiri pogotka.
Ipak, nije sve bilo idealno. Pantić smatra da je pogrešio kada je ostao i treću sezonu u Atletiku, jer je dolazak Brazilca Žuninjo znatno promenio njegov status u ekipi.
- Moja najveća greška bila je što nisam otišao posle druge sezone. Žuninjo je bio mlađi, klub ga je mnogo platio i morao je da igra. Ja sam izgubio formu i počeo da sedim na klupi - iskreno je priznao.
Uprkos tome, njegov status među navijačima Atletika ostao je netaknut. Iako je u klubu proveo svega dve i po sezone, izabran je među najveće legende u njegovoj istoriji, što je za njega predstavljalo posebno emotivno priznanje.
- Da te za legendu izglasaju ljudi koji te nikada nisu gledali uživo, to je najveće priznanje koje sam mogao da dobijem - rekao je Pantić.
Posle odlaska iz Madrida nastupao je u Francuskoj i Grčkoj, a zatim se posvetio trenerskom poslu. Ipak, smatra da današnji fudbal često više zavisi od veza i menadžera nego od rada i znanja.
- Ako nisi u krugu menadžera i ne praviš kombinacije, teško dobijaš priliku. Ja sam čovek terena i rada. Fudbal je moj život i voleo bih da dobijem pravu šansu da kao glavni trener osvojim trofej - poručio je Pantić.
Od skromnih početaka u Malom Zvorniku do mesta među najvećim imenima Atletika, njegova karijera ostaje priča o talentu, upornosti i čoveku koji je uspeo da osvoji Madrid, a da pritom nikada ne zaboravi odakle je krenuo.
Komentari
Ostavite komentar