Tužno je sinoć bilo gledati "orlove" kako se muče protiv Nemačke. Poraženi su 3:1 na "Marakani", ali igra je bila daleko gora nego što sam rezultat oslikava. Podatak da su Nemci poveli autogolom Srđana Babića već u 138. sekundi meča dovoljno pokazuje kako je meč počeo, a činjenica da je završen crvenim kartonima Vanje Dragojevića i Andrije Živkovića oslikava kakvu su frustraciju Paunovićevi izabranici proživljavali. Nijedne sekunde nije delovalo da mogu da se povrate, preokrenu rezultat i izvuku makar bod.
Bilo šta je bilo, Srbija zabeležila i peti poraz u pet kola Lige nacija, a onda je na scenu izašao Puanović. Najpre je objasnio kako je viđen pomak i napredak, ali da to još nije nivo koji želi i da će naučiti igrače kako da pruže više. Zatim je objasnio i da nije tačno da Sergej Milinković Savić i Dušan Tadić ne mogu da igraju zajedno i da nam je on pokazao da može, a da će nam u buduće još više pokazivati kako će to dobro da funkcioniše.
E sad, da se vratimo godinu dana unazad, kada je Paunović trebalo da preuzme reprezentaciju Srbije. Javnost ga je okivala u zvezde, najviše zbog činjenice da je osvojio Mundijalito 2015. godine. Međutim, to je bilo davno, kada su igrači čiji pik polako prolazi, bili klinci. I bio je to dečiji fudbal. I za tih deset godina, išao je Paunović okolo - naokolo, vodio klubove po Americi i Meksiku, stigao i do Španije, ali nikako se nisu stekli uslovi da zagrize nešto u Srbiji. Uvek je to bila retorika zasnovana na izgovorima, da nije siguran da li mu je ovo potrebno i tako dalje, pa do ozbiljnijih pregovora nikad nije ni došlo. Ono što je duboko u sebi znao jeste da nije postojala šansa da u očima ovog naroda poraste, jer već je bio na vrhuncu. Mogao je samo da potvrdi da je ono za šta ga smatraju u Srbiji ili da podbaci. Više puta je potvrđeno kod vhunskih sportista da im je intimno najvažnije da budu priznati u svojoj kući, pa onda dalje.
Paunoviću se desilo ono od čega je verovatno strahovao. Rezultati mu ne idu na ruku. Do Lige nacija, niko mu reč nije rekao. Bile su prijateljske, uigravanje... Bilo je i tada kritika, ali sve je moglo da prođe pod izgovorom da je to selektorov način da upozna igrače, kombinuje, osmisli sistem. Došla je Liga nacija, a selektor i dalje gubi. I to ubedljivo gubi, bez naznaka da će biti bolje. Međutim, Paunović se i dalje drži svoje retorike.
Insistira da će biti bolje, da on hoće dugoročno da menja sistem, da ima viziju, da osmišljava nešto što će da traje. Za to vreme, reprezentacija srlja iz poraza u poraz. Prosto je neverovatno kako u obezglavljenom Savezu ne postoji niko ko bi selektoru ukazao da je možda vreme da promeni ploču.
Do sada je uprkos rezultatima imao simpatije i naklonost naroda. Međutim, nastavlja sa retorikom kako će on svima da objasni i pokaže, a nema ni jedan jedini rezultat ili barem segment u igri koji bi potkrepio tu priču. Ponaša se kao da je došao u Srbiju da menja ceo sistem, ustvari je selektor A tima i nazovimo stvari pravim imenom - posao radi krajnje neuspešno. Kad se podvuče crta, ostaje samo prazna priča, a niko ne voli prazne priče. To prerastemo kad imamo pet, šest godina. Posle toga uglavnom naučimo da verujemo onome što se dešava, a ne onome u šta nas neko uporno uverava. Ovo što Paunović trenutno radi samo doprinosi gubljenju poverenja. Možda je vreme da prestane da deli savete kao da je Pep Gvardiola lično.
Jedina dobra strana toga po njega jeste što je srozao kriterijume i što više nemamo očekivanja. Može komotno da ide da pije kafu na grčkom suncu, jer će biti sasvim svejedno šta će tamo da uradi u poslednjem kolu Lige nacija. Narod je u krajnjem stadiumu kritikovanja. Nakon toga će da digne ruke...
Komentari
Ostavite komentar