Žilić je 2005. godine otišao u Rijeku i to je izazvalo ogromnu pažnju, jer je bio Srbin koji je posle tara zaigrao na teritoriji Hrvatske. Međutim, nametnuo se, kako igračkim tako i ljudskim kvalitetima i vrlo brzo su ga zavoleli svi. Nije niko više postavljao pitanje što je Srbin, lepo mu je bilo u klubu. Nevolje su počele dolaskom Zlatka Dalića dve godine kasnije.
- Dakle, 2007. godine Dalić dolazi na mesto trenera i preuzima ekipu. Pre njega trener nam je bio pokojni Josip Kuže. Nismo ostvarili očekivane rezultate, pa je tada stigao mladi stručnjak iz Varaždina. Ja sam već izgradio svoje ime i ličnost, kako na sportskom, tako i na privatnom planu. U Rijeci sam produžio ugovor, imao sam određeni status i uživao poštovanje navijača, saigrača i trenera, kako protivničkih ekipa, tako i svojih. I Dalić dolazi, a ja već na početku primećujem da je atmosfera, ne mogu da kažem negativna, ali jeste napeta. Postojala je određena napetost između nas. On je sve to smirivao i rešavao mirnim tonom, ali ja sam već posle nepunih dvadesetak dana, možda mesec dana, shvatio da to neće ići kako treba. Video sam da stvari ne idu u dobrom pravcu, posebno kada sam ja u pitanju - počeo je priču Žilić.
Detalj koji ga je posebno pogodio bila je aituacija kada je trebalo da izaberu novog kapitena.
- Bile su letnje pripreme. Naš dotadašnji kapiten završio je igračku karijeru, pa smo morali da izaberemo novog. Tada smo u ekipi imali Bugarina Georgija Ivanova, Tonita, koji je došao iz Sportinga, a kasnije je igrao i u Španiji. Strašan igrač. Međutim, nismo imali, da tako kažem, izrazitu ličnost na terenu. Ja, sa svoje strane, nisam ništa očekivao. Nismo ništa pominjali, niti smo o tome razgovarali. Kada je postavljeno pitanje ko će biti kapiten, Dalić je rekao da će svi igrači glasati. On je u tom trenutku sebe smatrao nekom kopijom Ćire Blaževića. I to je tako. Kasnije je i u pojedinim intervjuima govorio da je Ćiro njegov fudbalski otac, da tako kažem. Ali ne možeš ti ni da se približiš Ćiri... Kako? I glasanje je završeno. Ja sam svoj glas dao najmlađem među nama. Anas Šarbini je tada bio mlad igrač, imao je 19 godina. Ne verujem da je imao 20. Kasnije je postao i hrvatski reprezentativac - prisetio se Žilić.
Momenat kad aje saznao da nepravedno nije izabran za nosioca trake, otvorio mu je oči.
- Dobro, glasanje je završeno. Za večerom nam Dalić saopštava da je novi kapiten Anas Šarbini. Dobro, sve u redu, aplauz, idemo dalje. Posle večere zaustavlja me pokojni Orlando Riveti, novinar još iz vremena Jugoslavije, i pita me da li možemo da uradimo intervju. Uradili smo prilično opširan intervju, preko cele stranice. I on mene, pošto je bio veoma iskusan, namazan tip, pripadnik te starije generacije riječkih novinara, pita da hoću da mi kaže rezultate glasanja. Ja ga pitam o čemu priča, a on mi kaže glasanja za kapitena. Objasnim mu da me ne zanima, a on kaže da će mi ipak reći i otkrije mi da je bio jedan glas za Šarbinija i 23 za mene - opisao je nekadašnji golman.
Srbin je tada shvatio koliko je Dalić podmukao čovek.
- I šta je to meni značilo? Bio je to signal. Ništa mi nije rekao. Nikada ništa. Da mi je barem ljudski prišao. Ja sam tada imao 30 godina... Kakvih 30, imao sam 32 godine. Da mi priđeš kao čovek i kažeš: "Slušaj, odlučio sam tako zbog toga, toga i toga." U redu. Meni kapitenska traka nije bila potrebna. Najmanje mi je u tom trenutku bila potrebna traka u Rijeci. Imao sam svoj status. Šta je sada trebalo da dokazujem tom trakom? Dalić je trebalo da mi priđe i kaže šta je odlučio. I sve u redu. A ja sam osetio neko neprijateljstvo između nas. Tako je bilo. Podmuklo. Podmuklo - nije mogao da veruje Žilić.
Kap koja je prelila čašu bila je kada je zbog povrede tražio da ne igra u jednoj utakmici, a onda je sklonjen do kraja sezone.
- Trener ima dobru sezonu, sve ide kako treba. Visoko smo na tabeli, drugi ili treći. Završava se polusezona, prolazimo zimske pripreme i počinje prolećni deo prvenstva. Dobro nam ide. Igramo u Zadru. Ja sam tada već imao 32 ili 33 godine i kažem mu: "Šefe, nešto me muči zadnja loža. Voleo bih da preskočim utakmicu, ako mogu, ako vam to ne predstavlja problem." Mislim, Zadar je ipak bio, da tako kažem, nešto lakši protivnik. I on mi ogovori da nema problema. Izgubili smo u Zadru, i nikad se više nisam vratio na gol, do kraja sezone. Na kraju završimo sedmi na tabeli i dogodi se svašta nešto - razočaran je bio Žilić.
Epilog cele priče desio se kada je Dalić dobio otkaz. Pozdravljao se sa ekipom, a Žilić nije hteo da mu pruži ruku.
- Da, dobio je otkaz i ne znam da li će vas ovo zanimati, ali evo, ispričaću vam. To su neke sitnice... Dvadeset pet igrača je u svlačionici, a on počinje da se pozdravlja sa svima. Ja sam sedeo na prvom mestu, sa leve strane, čim uđeš u svlačionicu. On je krenuo od pozadi, dolazi do mene, pruža mi ruku, a ja ništa. Ruka mu ostaje u vazduhu. Ja ništa. Pa ne mogu, mislim, ne mogu da mu pružim ruku. Zbog čega bih mu ja pružio ruku? Ništa mi nije rekao. Prošao je pored mene, malo me potapšao po ramenu, onako šeretski. Tokom čitavog tog perioda, kada me je sklonio sa gola posle utakmice sa Zadrom, koju nisam ni igrao, nijednog trenutka nije došao i rekao: "Dragane, ne igraš zato što želim da pružim šansu mlađem golmanu." Ili ne znam šta je već bio razlog. Stvarno ništa ne znam - opisao je Žilić.
Nikada više nisu progovorili ni reč.
- Znači, zid. Kineski zid. Veći od Kineskog zida. Eto, to je to. A s druge strane, kada već govorimo o toj mojoj povredi, ja sam ga ljudski pitao da li mogu da preskočim utakmicu. Nisam tražio ne znam šta. Kasnije je napravio fantastične sportske rezultate kroz karijeru. o mora da se zasluži. Ja sam ispšričao svoje iskustvo sa njim koje je bilo nikakvo - zaključio je Žilić.
Komentari
Ostavite komentar