Pakao, zaključan u sobi bez prozora, sam... Korona slomila Arnautovića, priča ledi krv u venama

U velikom intervjuu austrijskoj televiziji Servus Marko Arnautović je opširno govorio o životu, karijeri, kako je osvojio suprugu Saru, dolasku u Crvenu zvezdu, životu u Beogradu, ali i o odlasku u Kinu i Šangaj SIPG. Preživeo je pravi pakao tokom korone.

Porodica bila protiv Kine

- Nije to ono kao što ljudi pričaju: "Da, otišao je tamo, jurio je za novcem". Stvar je u tome šta se dešavalo u tom trenutku, ili kada su me klubovi zaista tražili. Mnogo klubova me je želelo, uključujući i vrhunske klubove, ali uvek je bilo ono: "Da li ide, da li ne ide?". Pa bi onda bilo 50.000.000, pa 60.000.000, pa 70.000.000, pa onda ne, pa onda cena opet poraste, sve je  to bio jedan veliki haos. U tom trenutku se pojavila Kina. Onda sam seo da popričam sa nekim ljudima. Nije to bilo sad da sam čim sam dobio ponudu odmah rekao: "Okej, to mi odgovara, pakuj kofere, idemo." Razgovarao sam sa porodicom, razgovarao sam sa suprugom. To mi je bilo veoma važno. Iskreno rečeno, moja porodica i moja supruga su zapravo bili protiv toga. Uopšte nisu želeli da idem u Kinu - kazao je Marko Arnautović.

Bili su u pitanju milioni, a kako su mediji tada pisali plata po sezoni iznosila je 14 miliona evra.

- Brat mi je rekao: "Slušaj, Marko, to je tvoja odluka. Ja se sigurno neću ni na koji način mešati u nju." Zatim mi je menadžer, koji je radio sa mojim bratom, rekao: "Gledaj, Marko, to je veliki novac. Luda cifra. Onda mi on kaže nešto u fazonu: "Da li želiš da sačekamo, pa da nastavimo pregovore sa vrhunskim klubovima i slično?" To je za mene bio pravi rolerkoster. Kod kuće sam prolazio kroz period kada sam se pitao: "Uf, da li da pristanem ili ne?" Ozbiljno, bio sam potpuno nedostupan i imao sam zaista, ne baš depresivnu fazu, ali bio je to ogroman korak za mene. A sada mogu iskreno da kažem da je to možda bila greška, jer je tada počela korona”.

Cena koju si morao da platiš bila je visoka. Sve bi u Kini bilo drugačije da nije došlo do pandemije koronavirusa.

- Tako je. Prvih šest meseci sam govorio ženi: "Dolazi ovamo odmah." Stvarno sjajan život, odličan grad. Ljudi su bili veoma, veoma predusretljivi. Klub je takođe uradio sve, imam ogromno poštovanje prema klubu za sve što su učinili za nas strance, za igrače. Tako da je bilo zaista izvanredno. Onda se, naravno, desilo to što se desilo, i nažalost nas je zahvatio taj talas kovida. Tada sam svakog dana mislio: "Zašto sam ovo uradio? Zašto?" Mnogo ljudi je izgubilo živote zbog korone. Mnogi su izgubili članove porodice, izgubili prijatelje. Bilo je to užasno vreme.

Bio u depresiji

Korona i vreme provedeno u karantinu ostavilo je traga i na fudbalera Zvezde.

- Hvala Bogu, nisam izgubio nikoga, ali je imalo mnogo nuspojava i, kako da ti objasnim, pao sam u tako duboku depresiju, a niko nije ni znao koliko mi je bilo strašno. Kada sam leteo tamo, morao sam da prođem kroz deset kontrola: pet testova krvi, pet briseva nosa i grla. Morao sam da budem u hotelu dve nedelje, nisam smeo da otvorim vrata i nisam imao prozor. Imao sam dva peškira za te dve nedelje. Hrana koju dobiješ je nikakva, nešto naručiš, pa i to mora da se proveri da bi bili sigurni da je sve dezinfikovano. Bilo je užasno, a ja sam to prošao tri puta. Onda sam u jednom trenutku rekao: "Da li je vredno ovoga, da li je zbog tog novca vredno da ovako bacam svoj život i da ne budem sa porodicom?" Kada sam bio u Nemačkoj i dobio ponudu od Bolonje, rekao sam ženi direktno: "Vraćam se." Imao sam još, mislim godinu dana ugovora. Rekao sam joj: "Ne, idem odavde. Više me ne zanima", "Ne, ne mogu više. Ne mogu više. U depresiji sam. Više ni u čemu ne uživam."

Naravno, bilo je ljudi koji su pokušali da ga ubede da ostane u Kini.

"Zvali i govorili mi... Niko od članova moje porodice nije bio u to umešan, oni koji su imali bilo kakve veze sa transferom. Ali su mi govorili: "Ipak razmisli o novcu." Kakvom novcu? Kakvom novcu? Nema ničeg boljeg, tačnije, ništa nije važnije nego imati zdravu porodicu i moći da se probudiš uz njih. Da odeš negde u park, u šetnju, uopšte nije važno šta ćete raditi zajedno, umesto da budeš negde u nekom hotelu i čekaš da te puste i da te plate. Sada bi svi drugi rekli: "Da, svako bi sedeo tu za taj novac i niko se ne bi žalio." To je verovatno tačno, ali svi smo različiti. Da smo svi isti, život bi bio potpuno besmislen”.

Panika, strah od lekova

Uspeo je sve da prevaziđe, često je razgovarao sa porodicom, suprugom...

- Nikada nisam uzimao nikakve lekove za depresiju. Panika, strah od lekova, od takvih stvari. To postoji i danas. Bilo je zaista loše.  Nije bilo ono: "Ne želim više da živim." Nije bilo tako. Nisam ja taj tip čoveka.  Zamišljao sam kao da svaki dan pada kiša. Na kraju mora da grane sunce, na kraju se pojavi ta svetlost i onda je sve gotovo. Mnogo sam radio na sebi, gledao mnogo dokumentaraca, reportaža, podkasta i slično, baš sam se udubio u to. Gledaš sve to i ostaneš motivisan, trenirao sam mnogo sam u toj sobi, radio sklekove, trbušnjake, ali vreme jednostavno kao da ne prolazi. I onda sam u jednom trenutku rekao: "Okej, pretvoriću dan u noć i noć u dan." Mislim, zameniću ih”.

Svi viču, svađaju se i svi se vole

To mu je mnogo pomoglo, jer je, kako kaže, živeo kao njegova porodica, koja je bila u Evropi.

- Želo sam da vidim da li će to upaliti, jer je noć bila kratka. Rano je svitalo, a kasno padao mrak. Nešto u vezi s tim mi je odjednom olakšalo stvari. Mogao sam i noću da pričam telefonom, što mi je više odgovaralo jer je moja porodica tada bila budna. Bila je razlika od sedam sati i mogao sam sa svima da pričam. Preko dana nisam mogao ni sa kim da razgovaram. Svi su spavali, pa sam spavao i ja. Tako da sam u tom periodu nastavio da živim onako kako su i oni živeli. Nekako se vratiš. Posle sam bio u Nemačkoj sa porodicom, a opet sam se osećao tako izgubljeno. Rekao sam sebi: "Ovo mi je sad sve novo. Sad opet nekako možemo da sedimo u dvorištu i šetamo pse napolju. I to mi je bilo toliko nestvarno, bio sam potpuno oduševljen. Odjednom mi je porodica opet tu, svi viču, svađaju se i svi se vole. Uvek sam govorio da mi je to potrebno. Potrebno mi je da moja deca raspravljaju, da se svađaju, ili da se moja žena raspravlja sa decom ili sa mnom. Potrebna mi je ta buka. Tada znam da smo živi. Svi smo živi, zdravi, i to mi je samo potvrda. Ako je tiho, onda mi je to... to mi je potpuno neprihvatljivo.

 

BONUS VIDEO