Odrastao sam na ulici, krao telefone... Šokantno priznanje Arnautovića: Bio sam arogantan i odvratan

Napadač i jedan od najboljih fudbalera Crvene zvezde pričao je o detinjstvu, reprezentaciji Austrije, odrastanju na ulici, dolasku u Beograd i ostvarenju sna u crveno-belom dresu, a nije zaboravio ni hejtere i pljuvače, pa im se zahvalio na svemu. 

Pored vrhunske karijere, luksuznog života, novca koji je zaradio, danas Marko Arnautović čvrsto stoji na zemlji. Mada, nije uvek bilo tako, priznaje to Marko, što bi retko koji fudbaler uradio.

- Nisam ni bio na dnu. Leteo sam visoko sa 19 godina. Bio sam ekstremno arogantan i niko nije mogao normalno da razgovara sa mnom, jer sam mislio: "Ko si ti da pričaš sa mnom? Ja sam taj i taj". To je užasno. Bilo je zaista strašno, baš odvratno u mom prisustvu. Sada bih mogao da vređam sebe zbog toga -  kazao je za austrijski Servus TV Marko Arnautović.

Odrastao na ulici

Prisetio se Marko odrastanja na ulici, kao i problemima o kojoma njegovi roditelji ništa nisu znali.

- Moja majka mrzi kad to kažem, ali odrasli smo na ulici. Naravno, nisam živeo na ulici. Imao sam kuću. Imao sam hleb. Dakle, imao sam hranu. Imao sam krevet. Mogao sam da se istuširam toplom vodom. Imao sam sve. Ali odrastanje na ulici znači da sam bio tamo po ceo dan. Po ceo dan. I to je ono što ljudi zovu odrastanjem na ulici. I naravno, bilo je bezbroj problema o kojima moji roditelji ništa nisu znali. Stalno su izbijale tuče. Sva ta maltretiranja.... Tako je bilo nekad. Nisam ponosan na to. Kad bi moje dete to sad uradilo, ja bih - ukratko, imam dve devojčice - poludeo bih. Potpuno. Zato što znam tačno kakav je to osećaj, znaš? Gledao sam druge ljude, nas je bilo šest, sedam, osam momaka, i napali smo dvojicu jer smo hteli da im uzmemo telefon ili nešto tako. Znaš šta? To je nedopustivo. Ali nekad je to bilo kul kad si to radio. Bilo je baš kul, vau uzeo si telefon. Sad možeš da ga prodaš. Vau, odlično. Šta ti to dobro donosi? Ne donosi ti baš ništa.

Kad si poznat svi se pojave 

Pričao je i o roditeljima koji su iz Srbije došlo u Austriju i nije im bilo lako.

- Mislim da sam do svoje četvrte godine - ne znam sad, ako moja majka ovo gleda verovatno će reći: "Ne, nije bilo tako" - ali mislim da sam do svoje četvrte ili pete godine bio u Hicingu, a onda smo se preselili u Floridsdorf. Ali eto, prvo sam bio u Hicingu. Uvek smo bili srećni. Moji roditelji su zaista dali sve za nas, za mene i mog brata. Naravno, nije bilo lako. Moj otac je u Austriju došao iz Srbije. U početku je bilo teško naći bilo kakav posao, i morao je da spaja kraj sa krajem. Ni mojoj majci nije bilo lako, ali su pronašli jedno drugo i onda su stvari zaista krenule nabolje. Nije to bilo sad da smo se odjednom obogatili, ali smo živeli sasvim dobro. Omogućili su nam sve što nam je bilo potrebno i što smo želeli. Dobro, ne baš sve što smo poželeli, nisam mogao tek tako da odem kod oca i kažem: "E, hajde mi sad kupi Roleks sat", ili tako nešto”.

Sada živi luksuznim životom, a Arnautović otvoreno kaže da se mnogo stvari promeni kada postaneš poznat.

- Danas moraš da paziš šta radiš jer ako postaneš fudbaler, ako postaneš poznat, odjednom se svi pojave i postanu tvoji najbolji prijatelji, i ljubavnice, i ko zna šta sve ne. U suštini, odjednom te svi vole. A kada nisi bio fudbaler i nisi bio poznat, jesi li bio samo normalna osoba, kao i svi ostali? I na to moraš da paziš. Naravno, i ja sam pravio greške u mlađim danima. Hvala Bogu, moji roditelji su bili tu i pokazali mi pravi put. A kasnije, naravno, kada sam započeo vezu sa svojom suprugom, i ona je umnogome doprinela tome da postanem ovo što sam danas. I naravno, novac je velika tema u celom fudbalskom svetu i sportu uopšte, moraš da budeš obazriv sa tim.

Srećan u Zvezdi

Letos je stigao na "Marakanu", pa kaže da je srećan i ponosan, jer je kao dečak maštao da igra u Zvezdi.

- Da budem iskren, prijatno sam iznenađen. U početku sam mislio, kao što znate, da postoji veliki pritisak od strane navijača i  naravno Crvene zvezde koja je najveći klub u Srbiji, ali za sada sve ide savršeno i vrlo sam srećan što sam ovde. Na početku, kada sam tek došao, sve je bilo lako. Pobeđivali smo svaku utakmicu sa 4:0, 5:0, a onda smo imali period u kom smo igrali nerešeno i gubili, i tada zaista počneš da osećaš pritisak. Neverovatno sam srećan i ponosan što će, ako postanemo šampioni i osvojimo Kup, to biti ostvarenje mog dečačkog sna. Jer ranije, u detinjstvu, kad god bih otišao u selo, bilo bi mnogo navijača Crvene zvezde, bilo bi i navijača Partizana, a kada dođe derbi, svi bismo sedeli zajedno i strasti bi se uzburkale. Posle bismo svi ponovo bili prijatelji, ali tokom utakmice je umelo da postane prilično napeto. To se oseti i na stadionu kada igramo derbi. Ali da, moj san je bio da jednog dana igram ovde, a ako želiš da taj san u potpunosti ostvariš, onda prirodno moraš da osvajaš titule, i to je naš cilj: da osvojimo ligu i Kup. Moj cilj je sada i da sa Crvenom zvezdom odem korak dalje u Evropi. Imali smo šansu protiv Lila; nažalost, sreća nije bila na našoj strani, ali da, vidim veoma veliki napredak u klubu. 

Živi san Marko sa Crvenom zvezdom. 

- Da, za mene je to bilo zaista jedinstveno. Mislim, kada je stadion pun i ti si tu... Još uvek se sećam poslednjeg derbija. 

Postigao je i gol.

- Mislim da nema ničeg boljeg od toga. Emocije su bile tu, porodica je bila prisutna, stadion je bio pun, i pobedili smo 3:0. Na toj utakmici se desilo sve što sam mogao da poželim.

Starsportphoto

Otkrio je da mu nije problem da šeta Beogradom posle derbija. 

- Ako ste na ulici ljudi će vas prepoznati i želeti da se slikate, to je normalno. Fudbal je vrlo popularan u Srbiji i na Balkanu generalno. Ali nije ništa drugačije nego kada hodate ulicom ovde u Austriji ili ranije u Italiji. Potpuno je isto i nemam nikakvih problema sa tim".

Hvala hejterima

Na konstataciju da ga cela Austija voli Marko se zahvalio zemlji za sve što je pružila njegovoj porodici, ali nije zaboravio hajtre. 

- Tamo sam rođen. Tamo sam odrastao. Igram za reprezentaciju. Zahvaljujem se zemlji za ono što je pružila mojoj porodici, jer nije lako, posebno s obzirom na to da su moja baka i moj otac imali teška vremena tada u Srbiji, pre nego što su se preselili u Austriju. Zaista se zahvaljujem svima što su prihvatili moju porodicu na ovakav način. Volim ih sve. Hejtere najviše volim. Njih najviše volim. Voleo bih da im dajem poklone. Svaki put za njihov rođendan i za Božić, davao bih im poklone. Bez obzira koliko hejtera ima.

Promenio se odnos Arnautovića sa navijačima, koji su mu nekada zviždali, a slavili su ga kada je postao rekorder.

- Vau, vau. Bio sam tako emotivan, plakao sam. Videla si. Otišao sam pravo kod porodice. Otišao sam ispred tribina, zar ne? Legao sam i zahvalio im se. Veoma, veoma sam im zahvalan. A zahvalan sam i onima koji su zviždali. Veruj mi, zahvalan sam. U nekom trenutku sam rekao: "Ne želim više". Otišao sam kod uprave, gore i rekao: "Neću više da igram u Klagenfurtu.“ Ne igram više. To je to, kraj priče. Ako reprezentacija ima utakmicu tamo, neka igraju. Ja neću biti tu. A onda sam u nekom trenutku pomislio u sebi: "Marko, o čemu ti uopšte pričaš? Zašto se kriješ? Ja sebe tako vidim". Nisam ništa bolji od dečka ili devojke koji rade kao konobari u restoranu. Nisam bolji. Samo zato što imam ime, samo zato što imam karijeru i samo zato što sam zaradio dobar novac, da li me to čini boljim? Ne, ne čini me.

Provodio se i Alaba

Bio je nestašan Arnautović na početku karijere, priznaje da ima stvari zbog kojih se kaje i koje bi uradio drugačije.

- Naravno, svi znaju da sam imao mnogo ispada. Uvek sam radio ono što bi mi prvo palo na pamet, te neke stvari. Moj otac je uvek govorio: Razmisli deset puta pa progovori jednom. Ja sam razmišljao jednom, a govorio deset puta. Uvek sam govorio ono što bi mi odmah palo na pamet. Bio sam takav tip, direktan, i naravno, desili su se svi ti ispadi, a mislim da se to pamti i danas. To čuveno "kupiću ti život" i ne znam ni ja šta, ta priča je još uvek tu, ali to je zapravo bio nesporazum između mene i policije. Ne želim da ponavljam šta je on izgovorio, jer je sve počelo od njegove rečenice. Inače ja to nikada ne bih rekao. Ali da, to je očigledno bila moja greška. I dalje uvek tvrdim da je na početku to bila njegova greška, ali ja sam u tom trenutku bio javna ličnost i moglo bi se reći da sam, u tom momentu i sa tim što sam izgovorio, bio laka meta za njega, i eto, tako je ispalo.

Često su sve oči uprte u njega, a priznaje da mu nije bilo lako kada bi ga prikazali u negativnom svetlu

-  Nekada je bilo: "E, hajde da vidimo šta sad radi taj vaš Arnautović". Ako napuca nekoga, odmah  je: "Da, a zašto ga je napucao?". Ili ispadne da ne poštujem druge igrače. Ako se proderem na nekoga, onda ne poštujem druge igrače. Šta god da je bilo, uvek sam bio prikazan u negativnom svetlu. Naravno, ono što me je na neki način spasavalo bile su moje igre na terenu, ali to je bilo u drugom planu. Sve oči su uvek bile uprte u to šta će Marko sledeće da uradi, kakvu će grešku Marko sledeću da napravi? Svi su samo to čekali, a u Austriji su svi mediji i ostali prosto samo čekali da Arnautović napravi grešku. Vidite, on mi je kao brat i zna koliko ga volim. Ovde pričamo o Davidu Alabi. David nije imao nikakve ispade niti bilo šta slično. On je uvek bio onaj... Miran, disciplinovan. On zna za: "Hvala, molim vas" i tako dalje... I on je išao da se provodi u P1 u Minhenu (poznati noćni klub), ali se od toga pravila tolika fama. Ljudi su i dalje govorili: "Da, to je David, to je naš momak, on je naš talenat kakav se rađa jednom u veku" i tako dalje. O njegovim fudbalskim kvalitetima ne moramo ni da pričamo. Vrhunski su, a ono što je postigao zaslužuje maksimalno poštovanje. Ne verujem da će iko drugi u Austriji uspeti to da dostigne. Ali…

BONUS VIDEO