Crveni alarm za srpski rukomet: Crvenka i Proleter pred gašenjem!

Pomalo nestvarno, makar sa ove distance, deluje da je Srbija nekada bila rukometna velesila. Verujte - jeste! Generacije koje su stasavale u prašnjavim dvoranama širom zemlje nisu se vodile poznatom floskulom "važno je učestvovati". Cilj je bio pokoriti Evropu, biti svetski i olimpijski šampion, a potpuna posvećenost rezultirala je onako kako su svi priželjkivali. Danas, kada se osvrnemo unazad, čini se kao da nam je ostalo samo sećanje na carstvo koje se urušilo. Na vladare kojih više nema. Na diskretne heroje. Na trenere. Na borce. Na navijače... Rukomet se nalazi na ivici egzistencije i veliko je pitanje da li će uspeti da preživi. 

Surov, brz, grub, ali i nežan u svojoj jednostavnosti. Rukomet je poezija u pokretu, sport koji je prečesto bio dokaz da su čuda moguća samo ako u njih dovoljno veruješ. Vremena kada je čitava planeta strahovala od naše reprezentacije i klubova - daleka su prošlost. Ostala su sećanja, ostale su priče, fotografije, ali... Ostala je i iskra da će sve to, jednom, nekim čudom, ponovo biti sadašnjost. 

Ipak, da bi taj romantični san pretvorili u stvarnost potrebna je promena, a sve ono što se dešava tokom poslednjih godina ne vodi ka preporodu već ka potpunom uništenju. Naravno, povod za ovakvu priču su vapaji koji već mesecima stižu iz dva najveća rukometna centra u Vojvodini - iz Zrenjanina i iz Crvenke. Klubovi koji su decenijama proizvodili ono najbolje nalaze se na ivici ambisa i, u ovom momentu, daleko su veće šanse da ih od prvog dana 2026. godine više neće biti. Tako nešto ne smemo sebi da dozvolimo. 

Urušavanje Proletera nije novost, naprotiv, traje više od dvadeset godina. O tome se nije pričalo, uprave su se menjale, a stanje je bivalo nepromenjeno. Život od danas do sutra postala je Proleterova svakodnevnica što je i dovelo do toga da svetlo na kraju tunela više ne postoji. Da je došlo do one čuvene "Ko poslednji izađe neka ugasi svetlo"... 

Pre tridesetak godina isti taj Proleter stigao je do finala Lige šampiona i u kultnom "Medisonu" pokušao da sruši Barselonu. Teško je zamisliti da Katalonci, iako već godinama imaju ogromnih finansijskih problema, dovedu u pitanje svoju egzistenciju, ali ne samo oni... Da li iko može da zamisli da Celje, Zagreb, Kil, Hamburg ili Vesprem nestanu? Pa, teško. 

Da se Proleter nalazi u ogromnom problemu otkrio je trener Dragan Kukić koji se pre dva leta vratio na mesto gde je proveo najlepše igračke dane i pisao istoriju domaćeg rukometa. 

- Moji igrači i ja znamo kako nam je. Ovde sam proveo najlepše dane svoje karijere, iz te generacije sam poslednji otišao. I danas stojim čvrsto, ne odustajem, ali bez finansijske podrške teško ćemo da opstanemo. Nisu ovde samo u pitanju plate, ovde je u pitanju egzistencija kluba. Treba igrač da ode da se nahrani, platiti stan, račune, prevoz, kotizacije. Mi smo lišeni svega toga manje-više. Trajaćemo onoliko koliko momci mogu da izdrže. Ja ću poslednji napustiti ovu priču, ceo život sam u rukometu, imam obavezu prema ovim momcima. Oni su isto dali reč i ruku idemo da igramo dalje. Valjda će se neko okrenuti prema nama i pogledati nas da to vredi. Nije dobro za srpski rukomet. Do polusezone smo ovde, ako se nešto desi, ako ne, biće to jedan jako bolan trenutak za velikana Proleter. Ne predviđam mu svetlu budućnost - rekao je Kukić. 

Govor od pre mesec dana još uvek nije doveo do konkretne promene. Upravnog odbora nema, a igrači su zajedno sa trenerom, stručnim štabom i još nekoliko rukometnih entuzijasta prepušteni sami sebi. Koliko je stanje alarmantno ukazuje da bi Proleter u petak u Novom Sadu protiv Vojvodine mogao da odigra svoju poslednju utakmicu, a potom istupi iz lige. Bojazan da se tako nešto dogodi naterala je slavne igrače da se oglase, pruže podršku i pozovu odgovorne na hitnu reakciju kako bi se gašenje giganta sprečilo. 

Umesto toga - novi šok. Samo nekoliko dana nakon vesti da Proleter prolazi kroz pakao, gotovo identičnu situaciju u klubu potvrdila je i Crvenka. Najslađe selo, kako mnogi vole da tepaju varoši na severu Bačke, najpoznatije je po rukometu. "Veverice" su oduvek bile zaštitni znak ovog sporta, ne samo u Srbiji, već širom Evrope, to je sada daleka prošlost, sadašnjost je užasna, a budućnosti gotovo i da nema. 

Nažalost, ni tu nije bio kraj... Nakon utakmice između Vranja i Vojvodine u minulom kolu Superlige treneri dva kluba - Nedeljko i Vladan Matić, osmelili su da ukažu na ogroman problem i poruče da nam "rukomet umire". Istina je, ma koliko ona bila bolna. Na identičan način već godinama egzistira Metaloplastila, verovatno i najveći sportski brend u ovom delu Evrope. Crvena zvezda je poslednja u Superligi i takođe je pitanje koliko će još postojati, a takvih je primera, širom Srbije - previše. 

- Umire nam sport! Od Crvenke, Proletera, pa i ovde čujem u Vranju, svi imamo velike probleme. Niko neće to da krije. Više od tri četvrtine lige ima finansijske probleme, možda i svi. Ne znam samo za Partizan i Pančevo. U košarku i fudbal slivaju se milijarde, milioni, na ove manje sportove niko ne obraća pažnju.  Neko će reći „nađite vi sponzore…“. Uništiće nam sport. Ne znam šta da kažem. Stvarno ćemo umreti. Razočaran sam kao sportski radnik. I mojim igračima, i rukometašima Vranja, svima su nam misli na drugim stranama, da li ćemo uopšte postojati? Možda i bolje da se ugasimo, da se razilazimo, nego da se mučimo i pričamo o nekoj igri, rezultatima i stvaranju igrača - rekao je tada legendarni srpski rukometaš, a danas trener Vojvodine Vladan Matić. 

Da li će se situacija u skorije vreme promeniti? Teško je reći... Jedno je sigurno - Srbija je u stanju da stvara rukometne šampione kao što je uvek i bila. Možda je baš zbog toga čitava priča toliko dramatična. Baš zato što znamo šta smo nekada bili. Zato što verujemo da dobri duh još uvek negde postoji, skriven u tradiciji, spreman da se jednom ponovo probudi.