Miriše na Arenu, miriše na 2013. - Srbija ponovo pomera planine, a može li do novog čuda?

Hladne decembarske večeri 2013. godine Beogradska arena bila je epicentar jedne od najvećih erupcija srpskog sporta ikada. Preko 16.000 duša na tribinama kultnog zdanja disalo je u istom ritmu, sa nadom da Srbija može do čuda i plasmana u polufinale Svetskog prvenstva. Izabranice Saše Boškovića naspram sebe su imale neprikosnovenu silu - Norvešku. 

Savršena mašinerija koja je godinama nizala najbolje rezultate na svim takmičenjima... Srbija je, makar na papiru, bila potpuni autsajder. Malo ko je, sam naših navijača, verovao da "orlice" mogu do pobede i plasmana u polufinale, ali je upravo ta vera bila dovoljna. Pred svojim narodom Andrea Lekić i družina ispisale su zlatnim slovima istoriju srpskog rukometa. 

Bio je to pravi sudar dva sveta - norveške efikasnosti i sistema, te srpske upornosti i inata. Serija gostujućeg tima na startu drugog poluvremena uspela je da umiri tribine Beogradske arene, ali samo na kratko. Bravurozne odbrane Katarine Tomašević i nepogrešivi tandem u sastavu Andrea Lekić - Dragana Cvijić, ekspresno su istopile prednost Norvežanki i ponovo raspalile vatru među navijačima. 

Norveška je po prvi put nakon dugo godina izgledala ranjivo... Te hladne decembarske noći Srbija je ostvarila najveću pobedu u istoriji ženskog rukometa. 

Danas, više od decenije kasnije bez uspeha, medalje i zapaženog rezultata, decembarski vazduh miriše kao 2013. godine. Istina, nešto severnije - u nemačkom Dortmundu, srpske rukometašice ponovo su stigle do završnice Svetskog prvenstva. Ponovo imaju šansu da režiraju čudo iako im je malo ko uoči planetarne smotre davao šansu, a prvi korak ka plasmanu u četvrtfinale ostvaren je juče pobedom nad Španijom. 

EPAIMages

Sigurno da nije isto - sport nikada ne ponavlja priče na isti način, ali sve ono što se dešavalo tokom utakmice sa "furijom" neodoljivo podseća na pobedu nad Norveškom i najveći uspeh naših rukometašica. Prežaljene, u nokdaunu, na ivici ambisa, a onda - pobeda. Ponovo nepogrešiva Dragana Cvijić na crti, Andrea Lekić u nekoj drugoj ulozi, među stativama Jovana Risović, Aleksandra Vukajlović u ulozi "džokera". Ma, divota je bilo gledati "orlice" u poslednjih 15ak minuta jučerašnje utakmice protiv Španije. 

Deluje da Srbija nakon dugo godina ponovo ima tim koji ide preko granica svojih mogućnosti. Deluje da ponovo timski duh i zajedništvo pobeđuje, da ponovo možemo da pričamo o karakteru, o kolektivu, o srcu... Ponovo rivali i stručnjaci potcenjuju, a naše dame napornim radom nižu uspehe. 

I baš zato, dok se čeka duel sa Farskim Ostrvima, među rukometnim zaljubljenicima ponovo se oseća stara vibracija. Iščekivanje, nemir... Mogućnost da se dogodi nešto neočekivano, nešto što bi ispisalo nove stranice rukometne istorije. Već smo rušili gigante, već smo pomerali planine - vreme je da to uradimo ponovo. Istorija, pa makar i sportska, ume da se ponovi, potrebno je "samo" pokazati želju, a Pradesove izabranice je imaju.