Na današnji dan, 4. avgusta 1995. godine, počela je zločinačka akcija "Oluja", tokom koje je iz Hrvatske proterano više od 250.000 Srba, dok su hiljade ljudi ubijene ili se i danas vode kao nestali. Bio je to najveći egzodus civila u Evropi nakon Drugog svetskog rata.
Ognjen Dobrić je tada imao samo godinu dana. Sa porodicom je morao da napusti Knin. Iako je bio isuviše mali da bi pamtio događaje iz tog perioda, kroz odrastanje je slušao priče svojih roditelja o danima koje nikada neće zaboraviti.
- Već se prilično zahuktalo i kako se pomerala linija fronta, i mi smo se pomerali. U tom trenutku nam je bolnica u Kninu bila najbliža i tamo sam se rodio sticajem okolnosti. Živeli smo jedan period tamo, ali sam bio isuviše mali da bih se sećao detalja. Kada se spomene Knin, meni je uvek drago što me ljudi vezuju s gradom, jer osećam pripadnost prema tom narodu i kompletnoj Dalmaciji. Odatle su mi roditelji, babe, dede... Cela porodica! Imamo i dalje kuću tamo. Drago mi je da sam rođen dole - rekao je pre nekoliko meseci za Meridiansport Ognjen Dobrić.
Tata na ratištu, mama je sama s dvoje dece prolazila kroz "Oluju"
Kroz priče porodice zna šta su sve prošli njegovi najbliži kako bi preživeli.
- "Oluja" je nešto o čemu sam mnogo slušao. Bio sam beba, a tata je bio na ratištu, na liniji fronta, tako da je mama sama s dvoje dece prolazila kroz "Oluju". U autobusu s dvoje male dece, a ne znaš gde ideš. Drago mi je da se ne sećam tih momenata.
Nakon dolaska u Srbiju, usledio je neizvestan period tokom kojeg je porodica pokušavala da pronađe mesto za novi početak.
- Lutali smo po Srbiji, jer nismo imali bilo koga. Išli smo naslepo. Znali smo da idemo prema Srbiji, bez ijednog dinara smo krenuli, pa gde nas put odvede. Kolona je išla zajedno do granice, a posle su se ljudi razdvajali na sve strane. Prva noć mene kao bebe u Srbiji bila je u Sremskoj Mitrovici. Mi smo lutali na razne strane, sve dok nismo našli mamine roditelje, koje je primila jedna porodica na Kosmaju. Oni su malo pre nas otišli, snašli se i obezbedili nam krov nad glavom. Dobri ljudi su i nama pomogli i nisu nam ništa naplatili. Dali su nam jednu malu prostoriju, malo veću od šupe. To je za nas u tom trenutku bilo sve, jer ništa više nismo imali. Tu smo napravili bazu dok nismo stali na noge i odatle smo se preselili u Mladenovac.
Otac je radio od jutra do mraka
Jedan od najtežih trenutaka za porodicu bio je period kada nisu znali šta se dogodilo sa njegovim ocem, koji je ostao na ratištu.
- Imali smo svakakvih informacija, čak i da je poginuo... Milion priča je bilo. Majka i brat su sve preživljavali, a ja sam bio mali, tako da, srećom, nisam bio svestan. Bili su to veoma ružni dani za našu porodicu. On nas je kasnije tražio, jer nije imao pojma gde smo. Išao je od mesta do mesta, tražio spiskove, raspitivao se... Posle, ne znam ni ja koliko dana, uspeo je da nas nađe.
Danas je Ognjen Dobrić reprezentativac Srbije i jedan od najtrofejnijih košarkaša Crvene zvezde, ali njegova životna priča počela je u okolnostima koje su obeležile sudbine hiljada porodica tokom leta 1995. godine.
- Negde 98, 99. smo se preselili u Mladenovac i odatle je krenulo sve nabolje. Tada smo kupili naš stan, gde otac i dan-danas živi. Bilo je uslova da se roditelji presele, ali nisu hteli da izlaze iz stana, jer ima posebnu vrednost za moju porodicu. To je stan od 40 kvadrata i dve sobe, i značio je za nas jedan korak napred i nešto što su oni postigli sa svojih deset prstiju. Otac je radio od jutra do mraka da bi uspeo da zaradi, da bismo kupili taj mali stan. Doduše, drugačija je bila cena kvadrata nego danas, pa je bilo dostupnije. Nikad nisu hteli da se presele. Majka je u maju preminula i ceo život posle "Oluje" provela je u tom stanu. Otac i ne želi da se preseli, iako je bilo mnogo situacija u kojima je mogao.
BONUS VIDEO
Komentari
Ostavite komentar